Gej je sasvim OK

Mjuzikl „Viktor Viktorija” reditelja Mihaila Vukobratovića donosi apoteozu ljubavi, u polaznoj formi romantične komedije, začinjene specifičnim detaljima. Glavni lik je Engleskinja Viktorija, ženski sopran koji dolazi u Pariz da nađe posao, i ubrzo odlučuje da počne izigravanje muškarca koji izigrava ženu, postižući izvanredan uspeh u šou-biznisu.

Predstava je impresivno izvedena na više planova – dramskom, muzičkom (dirigent orkestra Vesna Šouc, muzički aranžer Ivan Ilić), vizuelno-baletskom (koreograf Milan Gromilić, scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Tatjana Radišić), što je posebna vrednost u našim produkcijski skromnim uslovima.

Odmah da kažemo da je reč o ostvarenju sa glavnim ciljem neobavezujućeg zabavljanja publike, u čemu ono sigurno uspeva, mada ima padova u držanju pažnje, zbog skoro trosatnog trajanja.

Mina Lazarević se pokazala kao odličan izbor za lik Viktorije/Viktora, prevashodno zbog njenih zavidnih pevačkih sposobnosti, ali i androginog izgleda koji je obezbedio uverljivo predstavljanje oba pola, kao i zbog šarmantne (namerne) trapavosti u predstavljanju lažnog muškarca.

Dragan Vujić Vujke sa lakoćom igra Todija, gej pevača nežnog srca i blago feminiziranih kretnji, koji postaje Viktorijin menadžer i verni prijatelj. Aleksandar Srećković Kubura prikazuje opreznog i na površini grubog gangstera Kinga koji tvrdoćom krije svoju osećajnu prirodu.

Jelena Jovičić je posebno upečatljivo, u upadljivim, iščašujuće grotesknim tonovima, stvorila lik njegove prve devojke Norme, iritantno koketne i nametljive, i krajnje ograničene. Njeno neznanje i istovremena ambicioznost da pokaže upravo suprotno, raskošan su izvor komike, zbog tog zjapećeg nesklada između želja i mogućnosti.

Rade Marjanović iskusno i staloženo igra producenta Andrea Kasela, Žarko Stepanov džez pevača Sala, Vladan Savić Skvoša, Kingovog telohranitelja koji takođe izigrava tvrdog, mačo-muškarca, ali je zapravo takođe prilično nežan, i gej.

Iako je predstava „Viktor Viktorija” ostvarena u vrsti razonodnog i formalno atraktivnog teatra, bez ambicioznijih značenjskih dometa, ona ipak ima i nezanemarljive društvene implikacije.

Prvo, predstava govori o licima i naličjima šou-biznisa, ali i društvenih odnosa uopšte. Skoro da se svi likovi prave da su ono što nisu, što sugeriše značenje da je društvo niklo na lažima koje se tretiraju kao prihvatljive, pa i poželjne. Komički tretman tih pitanja ima neosporno subverzivan, kritički smisao.

Drugo, očiglednije i važnije društveno značenje koje predstava projektuje odnosi se na direktnu podršku gej populaciji, kroz relativizaciju polnih identiteta i kroz snažan apel za slobodno, bezgranično izražavanje ljubavi.

Ljubav, bila ona hetero, homo ili bi, ovde se slavi u svom najuniverzalnijem obliku, što predstavu povezuje i sa dramskom tradicijom, između ostalog sa Šekspirom i njegovim pogledom na svet, gde su androginija i brisanje granica između polova bili podrazumevajući (tekst „Viktor Viktorija” i direktno referira na Šekspirova dela).

Kako se u predstavi slobodno, neometano izražavanje seksualnih opredeljenja prikazuje ne samo kao poželjno, već je i način borbe protiv duboko ukorenjenih laži (kroz promenu ponašanja lika Skvoša, na primer), to ima i značajnu društveno-političku konotaciju. Ona je posebna u našim okolnostima još uvek nesređenih stavova prema javnom izražavanju seksualnih sloboda.