Србија је земља од речи

Овонедељна посета српског премијера Александра Вучића Берлину – дочек узнајвише војне почасти на аеродрому, а потом многобројне речи хвале за Србију за започете реформе у земљи и њено залагање за измирење на западном Балкану – показала је да се однос Берлина и Београда умногоме изменио за мање од годину дана. Био је то повод за разговор за са амбасадором Немачке у Београду Хајнцом Вилхелмом.

Немачка канцеларка је оштар критичар прилика у Србији, али никад није околишала да каже Београду шта мисли о његовој политици и шта очекује да се промени. У међувремену постајемо сведоци другачијег расположења у Берлину. Канцеларка је истакла да је Србија кључни партнер Немачке на Балкану, доследан својој европској оријентацији на делу и веродостојан у обећањима. Шта је утицало на овакав преображај?

Када сам 2012. преузео дужност у Београду, у Берлину је постојало негативно расположење према тадашњој влади премијера Ивице Дачића и првог потпредседника Александра Вучића. Сумњало се, и то не само у Берлину, да се ситуација у Србији погоршава. Али само пола године касније, у октобру, отворен је дијалог између Београда и Приштине. То је био кључни подстицај побољшању наших односа.

Други аспект, који смо са задовољством уважили, била је одлучност владе да се супротстави корупцији – елемент који је, по нашем мишљењу, и довео до промене владе. Сматра се (у Европи) да је претходна влада управо зато изгубила изборе, јер није била вољна или способна да се енергично супротстави корупцији.

Наравно, било је ту још нешто. Ова влада (садашња и претходна коалиција под вођством Дачића, а потом Вучића) показала се као поуздани партнер који испуњава оно што обећа и, такође, остварује обећано у већем или нешто мањем обиму. То је био сигнал да имамо нови квалитет међудржавних односа, заснован на међусобном поверењу.

Шта Берлин очекује од Београда? Да ли је унапређење односа са Приштином и осталим суседима важније од привредних и законских реформи?

Од кључног значаја је, свакако, да се дијалог са Косовом наставља. Уз то је битно за саму Србију, не само за њене односе са ЕУ, да се спроводе привредне реформе, а паралелно и доносе одговарајући закони који ће омогућити небирократски и динамичан привредни развој земље. Битна је и трећа ставка – широка јавност се мора суочити са новим реалностима у друштвеним односима и прихватити их у начелу и у пракси.

Кад је реч о условима за стране инвеститоре, каква су ваша искуства с обзиром на то да сте се лично заузели за долазак „Мерцедеса”, „Хенкела” и других немачких предузећа у Србију?

Овде бих желео да укажем на резултате анкете Српско-немачког удружења привредника, у којој је 92 одсто немачких предузећа која су се ангажовала у Србији истакло да би се поново ангажовали у Србији.

То мишљење не дели Нова, ТВ кућа која није добила фреквенцију.  Како се у Немачкој гледа на то? 

РРА још није донела одлуку о Новој. Два пута је гласано, с четири гласа „за” и четири „против”, уз један уздржани глас. Дакле, ништа није дефинитивно одлучено. Како ће се тај случај даље развијати, не могу да проценим.  

Да, али претходно сте били ангажовани, лобирали сте.

Учествовао сам као амбасадор Немачке у зближавању потенцијалних партнера и мислим да би било у интересу Србије да једна немачка ТВ кућа овде емитује своје програме и да инвестира у развој телекомуникација.  

Имаћете доста посла и с организацијом Конференције земаља западног Балкана, која ће се одржати 28. августа у Берлину?

Позив је упућен на адресе свих осам земаља регије. Учествоваће премијери, министри спољних послова и привреде. Немачка је заинтересована да дође до побољшања свих односа, али то није само немачка ствар већ представља заједнички став Европске комисије. Наум је да на конференцију сваке године позива једна чланица ЕУ. Следећи домаћин, после Немачке, биће Аустрија.

У неким коментарима се помињу паралеле са Берлинском конференцијом 1878. године, када је одлучивано о новој политичкој будућности Балкана.

Рекао бих да је о случајној подударности реч. Уз то, навикао сам на критику новинара и провокативна питања... Али добро је да постоји слобода штампе и да им је то дозвољено – а како је са вама (питање упућено новинару „Политике”)? Имате ли проблема, излажу ли вас притиску?

Никада нисам био изложен притиску у ових седамнаест година, али бих поставио противпитање зашто се у немачкој штампи покреће кампања да у Србији слобода штампе није на жељеном нивоу. То питање је постављено и премијеру Вучићу ове недеље у Берлину.

Видите, то питање је покренуо ОЕБС, а то има своју тежину, мада верујем новинарима који ми овде кажу да је у Србији пре свега реч о аутоцензури. Мој утисак је да постоји разноврсност штампе и електронских медија, али, уф, критика ОЕБС-а се мора озбиљно размотрити. Мора се разјаснити о чему је реч. Наравно, не знам ко је цензор, нико ми није ништа конкретно рекао, а нема ни доказа да је то потекло од владе.

За крај – о односима Београда и Приштине: шта се уистину очекује од Србије?

Мислим да је меродаван Бриселски споразум, који садржи клаузулу да две стране неће једна другу ометати на путу евроинтеграција. Много се прича о неопходном пристанку Србије на чланство Косова у УН. Оно, међутим, није поменуто у споразуму. Наравно, мислим да би за решење тог питања (чланство Косова у УН) могао да послужи пример немачко-немачког споразума о чланству обе државе у УН.

Онде је било речи о премошћавању разлика у политичким системима подељене државе, не о националном питању.

Да, у праву у сте, али мислим да би формула коегзистенције била решење.

Ваше мишљење не деле сви у ЕУ – смењују се притисци са уверавањима да притисака нема... Не само када је реч о спољној политици већ и о привредним питањима. На пример, оспорава се легитимност „Јужног тока”, а не доводи у питање „Северни ток”, којим се Немачка снабдева руским гасом?

Мислим да се будућност „Јужног тока” не доводи у питање од стране ЕУ, већ се тражи да Русија прихвати одређене регулативе, по којима, на пример, иста компанија не може да буде и добављач. Нама је јасно да би то био тежак ударац, не само за Србију, и колико сам информисан, интензивно се трага за компромисом.