Јуришић не може да буде изручен

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 21. августа – Србија не може да изручи Босни и Херцеговини Илију Јуришића, осумњиченог за учешће у ратном злочину над војницима бише Југословенске народне армије почињеном у Тузли 15. маја 1992. године. Одлуку да Јуришић остане у притвору у Београду, министар правде Републике Србије Душан Петровић образложио је данас – после разговора са колегом из БиХ Баришом Чолаком – одредбом Законика о кривичном поступку којом је за дело, за које је осумњичен Јуришић, прописана казна већа од десет година затвора.

Јуришић је ухапшен у мају ове године, када је са београдског аеродрома хтео да отпутује у Немачку. За њим је била расписана потерница због основане сумње да је као члан тузланског Кризног штаба наредио напад на колону ЈНА која се, у складу са договором са општинским руководством, повлачила из тузланске касарне "Хусинска буна" према Бијељини. У овом нападу, према српским изворима, погинуло је више од стотину војника (94 су идентификована) а бошњачка страна тврди да је страдало 45 припадника ЈНА и пет тузланских полицајаца.

Истрагу о злочину на тузланској Брчанској малти водило је правосуђе некадашње ЈНА, а затим Војске Југославије, и Министарство унутрашњих послова Републике Српске. После завршетка истраге, предмет је 2002. упућен Хашком трибуналу, који га је две године касније вратио Окружном суду у Бијељини, одакле је – због тога што је оцењен као "осетљив" – прослеђен Тужилаштву БиХ.

Уз имена бившег секретара Скупштине општине Тузла Јасмина Имамовића, команданта Општинског штаба Територијалне одбране Енвера Делибеговића, начелника Станице јавне безбедности Мехмеда Бајрића и његовог заменика Мухамеда Бркића, као и командира инжињеријско-диверзантске јединице Фарука Прцића, Тужилаштво Хашког суда ставило је ознаку "А", што значи да је имало довољно доказа за подизање оптужнице против њих. Остали, осумњичени, међу којима је и ратни градоначелник Тузле Селим Бешлагић, добили су ознаке "Б" и "Ц", што ће рећи да има основа за вођење истраге против њих и да, евентуално, буду обухваћени оптужницом.

Упркос томе, тадашње тузланско руководство тврди да се 15. маја у Тузли није догодио ратни злочин, већ да се град "одбранио од агресије и окупације". Како је изгледала наводна одбрана од агресије, описао је и тадашњи војник ЈНА Славко Новаковић: "Када су на Брчанској малти прва војна возила скренула лево, ка Пожарници, отворена је ватра са свих страна и из свих оружја. Пуцали су по колони из подрума солитера, са прозора, из станова, са пунктова које су поставили, са брежуљака... Возили смо запаљиви материјал, мине и гранате, па су се камиони брзо претворили у буктиње, у којима су горели војници".

Радован Крстић из Ваљева је на Брчанској малти преживео праву голготу. Док је рањен лежао, пришли су бошњачки војници и проверавали да ли је жив. "Један од њих, касније сам сазнао да се зове Хасан, ставио ми је у уста пиштољ и пуцао. Гледао сам га, не схватајући шта ми се догађа, а он је, док ме обливала крв, пребацио пиштољ у другу руку и почео ме ударати по вилици", испричао је прошле године, на годишњицу страдања Тузланске колоне, Крстић.