Браћа Принцип и њихови унуци

Захваљујући труду Горана Латифића, некадашњег кошаркаша Партизана и југословенског репрезентативца, припадника славне генерације с почетка 1970-их година, прошле недеље смо водили јединствен разговор у Клубу „Политике”.

Горан нас упознаје са својим рођеним братом Зораном Латифићем, такође кошаркашем из оног времена југословенског баскета, тада играчем Црвене звезде, и са својим најближим рођацима, Слободаном Пејановићем из Београда, Саша Принципом који живи и ради у Канади и с његовим братом Браниславом Принципом из Панчева.

Њих петорица су унуци Јова и Николе Принципа, рођене браће Гарила Принципа, њиховог деде-стрица, због кога смо се и окупили поводом стогодишњице Сарајевског атентата. Горанов, Зоранов и Слободанов деда је Јово, а Сашин и Николин деда је Никола Принцип.

За јединствену прилику у којој смо се нашли захвалност дугујемо Зеферину Грасију, данас директору АД „Политика” и главном и одговорном уреднику „Политикиног забавника”, кога другарство и пријатељство везује с браћом Латифић из оних времена када је и сам био кошаркаш Црвене звезде, али га је живот усмерио у свет новина и новинарства.

Током разговора имамо осећај да присуствујемо некој врсти огледног часа из „историје одоздо”, без које нема нијансиране слике о прохујалим догађајима и личностима. Сазнајемо чињенице о Гаврилу и његовим најближим које се деценијама таложе у породичној ризници усменог предања, уз инсистирање саговорника да њихова казивања треба да употпуне или у неком детаљу расветле говор историјских докумената.

Док надлећемо прошлост као у некој временској машини, „вођа пута” је Горан Латифић који се на почетку разговора чврсто ослања на истражену историографску грађу и објављене студије о генеалогији породице Принцип.

Главни ослонац су доприноси професора др Божидара Томића који је први, још 1939. године, објавио детаље ове генеалогије, а онда и доприноси Владимира Дедијера који је прво у Америци на енглеском, а онда и у Југославији 1966. године објавио књигу „Сарајево 1914”.

Добар део фотографија које се налазе пред нама на столу, преносећи нам слике једног давног времена, сачуван је баш захваљујући бризи професора Томића. Откуда су и којим путем оне до њега стигле до данас није утврђено.

На једној од тих фотографија виде се и тројица браће Принцип – Јово је био најстарији, Гаврило средњи а Никола најмлађи брат. И није тај снимак тек неми сведок прохујалог доба. Видимо на њему Гаврила који седи и једини у рукама држи књигу у време када је учио школу, што нам говори да је за његове најближе, поготово за старијег брата Јову, тада келнера у Сарајеву, већ био „човек од књиге”.

Зато је и бринуо о њему и његовом школовању, баш као што ће касније помагати и најмлађег брата Николу, који је завршио Медицински факултет у Грацу и наредне, 1925. године, био промовисан у „доктора целокупног лекарства” у истом граду.

Јово, Гаврило и Никола били су деца Петра и Марије Принцип, који су изродили деветоро деце, али су им само њих тројица остала у животу. Кренули су из родног села Обљаја код Босанског Грахова у свет, свако својим путем, али су се ти путеви тесно преплитали.

Интересантно је, каже Горан Латифић, да је породица сачувала мало личних докумената, због чега се пита да ли је деда Јово, као најстарији брат, иако је после атентата одмах био ухапшен а онда депортован у логор у Арад, ипак имао довољно времена да склони, можда и уништи документе који би нешто сведочили о Гаврилу.

– Нема ниједног писма, никаквог трага, што није сасвим логично. Деда Јово је школовао Гаврила и у Београду, помагао га колико је могао, мора бити да су имали и неку преписку. Ипак, нема ниједног доказа који би то потврдио. Када сам о томе разговарао с Радославом Гаћиновићем, који је дубље истраживао „Младу Босну”, разложно је указао на висок ниво конспирације у тој организацији младих националних револуционара, чиме се може објаснити и непостојање изворне документације, преписке коју су они водили –каже Горан Латифић, на почетку сведочења за „Политику” под чијим су се сводом прошле недеље окупила петорица унука тројице браће Принцип.