Прсти у мегамеду

У пролеће далеке 1979, у првом играном филму Здравка Шотре „Освајање слободе”, насталом према сценарију великог српског сценаристе Гордана Михића – заједно са Ратком Поличем, Ивом Грегуревићем, ранопочившом Горданом Косановић, Данилом Лазовићем и другим колегама – неких десетак дана снимао сам филмске секвенце на Црном врху поред Бора.О сечи шуме на радној акцији 1946. године, када је по налогу Партије требало обезбедити дрва за разрушени Београд. У групи ђака иомладинаца из Тимочке Крајине који су са петокракама на капама статирали и подражавали занос младих скојевца и комуниста који голим рукама вуку промрзла букова дебла и певају „Интернационалу” –издвајао се онижи, помало здепасти младић са качкетом на глави и бордоцрвеним шалом око врата.

Памтим да је био насмејан, радознао, љубопитљив и добронамеран. Његову навалентност правдао је снажном жељом да постане глумац. У његовим мучним и отужним телевизијским исповедима који се у серијама настављају сваке вечери, могли смо сазнати да је у то време био студент завршних година Факултета политичких наука у Београду. Само податак о његовој филмској каријери ових дана није јавно обелодањен у дегутантнојфарси његовог скенирања, сецирања и срозавања.

Свакако да је јасно да говорим о јунаку наших дана Мићи Јовановићу. Титуле му не помињем. Није моје да судим о томе шта он јесте,а шта није.Уосталом,он то најбоље зна. Штосе државе тиче – нека радисвој посао. Нека стисне петљу и нека недвосмислено утврди, која и каква академска звања имају – не само Мића, него сви они који су дланом о длан дипломирали на ливадама, на сумњивим буразерским катедрама партијских другова и бизнисмена у образовању, а данас су носиоци власти у Србији. Што се Миће тиче -најмање због њега самог, већ због хиљадамладих који тренутно студирају, или су дипломирали на његовом универзитету.И који су то,на муку својих родитеља, поштено и папрено платили. Верујем да ћу многе зачудити,али данас, када га сви нападају–ја имам потребу да га браним. Не овог Мићу са кадилацима и авионима, са десетинама хиљада квадрата најелитнијег пословног простора, не овог у загрљају најатрактивнијих старлета и „путерица”,са вилама на Азурној обали – већ оног Мићу Јовановића са Црног врха, са бордоцрвеним шалом око врата.

Чињеница да сам га поново случајно срео тек три деценије касније, да нисам ни магистрирао ни докторирао на његовом универзитету, да ни секунд нисам био на његовом платном списку, да у моју корист с његовог рачуна никада није стигао нити жути петопарац, да никада нисам био ни на једном његовом пријему или екстравагантној забави по којима је мој филмски пајтос познат – даје ми за право да без путера на глави кажем коју реч у његову одбрану.

Попут Снешка Белића на јунском сунцу, топљење једне накарадне приче у којој су кратке ноге – изазива самилост и сажаљивост. Тумор који је ту поред нас, у образовно-научном ткиву државе без икакве друштвене контроле растао и бујао годинама, сада би многи желели под хитно да ампутирају. Без хистопатологије и анализе узорка и могућих последица. Које могу бити далекосежне.Стиче се утисак, да се баш као на грогираног боксера који се ошамућен тетура по рингу – излећу сви. И судије, и тренери, и мерачи времена, и камермани који снимају меч, и редари и публика са леве и десне трибине. Сви који су до јуче кусали из тог тањира, сви којима је жалосни протагониста наше срамоте до недавно ваљао –сада са сладострашћу журе и замахују да несрећнику задају завршни ударац.Неки су у томе посебно жустри – како би му што пре зачепили уста, да престане да говори у своју одбрану. Јер, ко зна шта се све може отети језику уздрманог и осрамоћеног човека. Шта све глумац Мића може да каже.

И да ли само на његову главу треба да се сручи сва брука за коју су многи годинама знали, која се прећутно одвијала пред њиховим очима, за коју је већ деценијама крива образовна власт наше државе и цело наше друштво? Уосталом, да ли је тачно да је господин чије име сви знамо, функционер партије на власти који је дуго био министар образовања и науке годинама у влади радио као волонтер министар, а да је све време свог министровања као декан једног факултета био на платном списку Мићиног универзитета? Ако то није тачно – унапред се извињавам што сам лоше информисан. Ако је тачно – није ли то сукоб интереса? У којој озбиљној земљи је то могуће? Шта је с многима из врха српске власти и политике који су годинама гурали руке у слатке тегле „мегамеда” и облизивали своје прсте. Хоће ли да врате своје почасне и остале докторате? Хоће ли уважени доктори наука и професори Београдског универзитета који су давно и за дебеле паре оставили своје студенте и напустили озбиљне катедре на Економском, Правном, Филозофском и Факултету политичких наука да се огласе? Има ли академске коректности и части?Колико и како их је Мића плаћао да анкеришу легитимитет његове образовне творевине? Хоће ли га се садаодрећи?

Несуђени глумац Мића Јовановић је, дакле,само један од протагониста приче која је парадигма пропасти српског друштва, у којем више ништа није свето – па ни будућност младих генерација.

И баш као у култном остварењу са Ди Капријем и Том Хенксом „Ухвати ме ако можеш”,у којем Леонардо прича како је годинама фалсификовао чекове ,,Пан Американа” – верујем да би један двосатни филм у којем би Мића глумио самог себе био веома гледан и занимљив. Што се мене тиче – што да не. Ко зна, можда се 35 година касније Мића и ја поново нађемо у неком новом филму.