Ирачки маневар Тонија Блера

Градоначелник Лондона Борис Џонсон је пре неколико дана оценио да је бивши британски премијер Тони Блер луд и да му је потребна „професионална психијатријска помоћ” јер одбија да призна чињеницу да је америчко-британска инвазија на Ирак директно узроковала данашње крвопролиће и дивљање џихадиста у тој земљи.

Да ли је некадашњи становник Даунинг стрита 10 заиста луд, како тврди екстравагантни лондонски градоначелник, или већ консолидује снагу уочи све извеснијег објављивања налаза комисије која се бави расветљавањем околности под којим се Британија упустила у ратни поход на Ирак 2003? Другим речима, да ли Блер негирањем одговорности креће у својеврстан превентивни напад?

Комисија на чијем челу је угледни правник сер Џон Чиклот формирана је после повлачења британских трупа из Ирака у јулу 2009. како би се острвској јавности дали одговори на непријатна питања о инвазији које је Блерова влада прећуткивала. Групи је омогућен неограничен приступ свим документима, па и тајним, а истрага је започета 2009. са завршетком најављеним за крај 2011. Околности су, међутим, пореметиле планирани темпо, па се очекује да Чиклотова комисија са резултатима изађе у јавност до краја јула ове године. На сајту комисије још нема конкретног датума објављивања извештаја, али процедура је таква да ће Блер унапред бити обавештен о налазима комисије и времену објављивања извештаја, па његови све чешћи иступи указују да би извештај могао да се појави сваког дана.

Прва линија одбране Тонија Блера заснива се на тези да би ова, а не нека претходна, генерација политичара требало да сноси одговорност за тренутну кризу у Ираку и за замајац џихадиста окупљених око Исламске државе Ирака и Леванта (Идил). У чланку објављеном на његовом личном сајту Блер назива „бизарним” све спекулације које у узрочно-последичну везу доводе инвазију на Ирак 2003. и данашње напредовање екстремиста.

„Треба да се ослободимо идеје да смо ’ми’ проузроковали ово. Нисмо. Можемо да дебатујемо да ли је наша политика у том тренутку била од помоћи или није и да ли је акција или нечињење боља опција. Али истински узрок кризе лежи у самом региону а не ван њега.”

Он даље наводи како је прошлогодишње одбијање да се интервенише у Сирији довело до стварања повољне климе за бујање терористичких група које сада узимају данак због таквог нечињења.

За Бориса Џонсона овакав приступ је шокантан и „потпуно супротан од реалности”.

Истина је, каже, да „пре инвазије на Ирак коју је 2003. предводила Америка у тој земљи уопште није било Ал Каиде. Садам Хусеин јесте био немилосрдни тиранин чију је владавину обележила бруталност, али није имао никакве везе са терористичким нападима на Светски трговински центар 11. септембра и никада није поседовао оружје за масовно уништење”.

Чланак Тонија Блера, нарочито део у којем се критикује изостанак западне интервенције у Сирији, изазвао је бес и подсмех у британском парламенту који је стопирао такву иницијативу. Већи део посланика који је гласао против „хуманитарне интервенције” на Сирију оценио је да тренутни догађаји у Ираку потврђују да је тада добро учињено будући да би у случају бомбардовања додатно ојачале терористичке фракције.

Некадашњем премијеру, чини се, није наклоњена ни стручна јавност јер професор са Кембриџа и водећи британски стручњак за Ирак Џорџ Џофи тврди да „апсолутно постоји директна веза између напада на Ирак и успона терориста Идила”.

У новембру 2002. Џофи је са још двојицом стручњака позван у премијерову резиденцију да попричају о последицама англо-америчког напада на Багдад.

„Није нам било дозвољено да кажемо да ли је инвазија добра идеја, већ само о томе какве ће бити њене последице. Било је јасно да је одлука да се изврши инвазија на Ирак већ била донета”, каже Џофи за „Хафингтон пост”.

Он тврди да је Блер током разговора са стручњацима био потпуно незаинтересован и да је цео проблем персонализовао на случај Садама Хусеина, а да му је етничка разједињеност Ирака и опасности које из ње вребају нису ништа значиле.

„Садашњи иступи бившег премијера показују да није у стању да схвати политику и геополитику, што је срамно”, оцењује професор Џофи и додаје да Тони Блер и Џорџ Буш сносе „пуну одговорност” за тренутна дешавања у Ираку.

Управо у вазалском односу британског премијера према америчком председнику можда треба тражити кључ за његов однос према инвазији на Ирак. Лондонски „Индипендент” је још прошле године наговестио да ће Чиклотова комисија показати да је Тони Блер почетком 2002. добио податке обавештајних служби који показују да у Ираку нема оружја за масовно уништење и да у том смислу Либија представља већу опасност за интересе Уједињеног Краљевства. Премијер је наводно схватио упозорење и дан пред одлазак у Америку где је требало да проведе викенд за Џорџом Бушом изјавио да „не би било разумно” даље форсирати причу о Садаму и његовом оружју.

Шта се десило на Бушовом ранчу у Тексасу, одакле се Блер вратио као други човек оран за инвазију, и даље није сасвим разјашњено. На терет му се ставља да је управо за време те посете у априлу 2002. донео одлуку о уласку у рат, много пре него што су пропали напори око резолуције Уједињених нација.

О релацији амерички председник – британски премијер и тадашњем односу снага међу њима можда најбоље сведочи пошалица коју обилато користе новинари са обе стране Атлантика називајући Тонија Блера – Бушовом пудлицом.

Драган Вукотић