Весела биоскопска представа

После светске премијере на овогодишњем канском и домаће на фестивалу у Новом Саду, филм "Завет" Емира Кустурице од данас почиње редовно да се приказује у Србији. Ексклузивно, екстравагантно, а неко би могао рећи и егоцентрично, тек филм ће се вртети у једном једином биоскопу у земљи – оном у Кустуричином Дрвенграду, на Мокрој Гори (?)!
Како, зашто, је ли могуће и исплативо, питања су за директан разговор са аутором, док редове који следе, посвећујемо његовом филму.

Ватрометни "Завет" (србијанско-француска копродукција), у целости са повишеном температуром од, рецимо, 38,5 степени, филм је снимљен за ауторову душу и смех гледалаца. Велика, енергична посвета животу, љубави, али и радости филмског стварања.

У њему нећете открити неког новог Кустурицу. Још увек је то онај "добар – стари Куста" што не кокетира са актуелним филмским трендовима, не труди се да буде модеран, већ је још увек искрен, радознао, запитан, а заљубљен у филм попут детета. Још увек је одан својој естетици, полетан и свеж, брз и динамичан, а помало патријархалан.

Тај и такав Кустурица, иначе један од ретких светских филмских редитеља којима се може да раде само оно што им се апсолутно допада, у "Завету" се опет поиграва са жанром комедије. Води је од апсурда до фарсе, слепстика и бурлеске, увлачећи у тај вртлог галерију "аланфордовских" и "монтипајтоновских" ликова, заносне пејзаже и животињску менажерију, вазда у функцији пикантних споредних јунака у препознатљивом ауторовом надреалном свету (косценаристички креираном од стране Ранка Божића и Емира Кустурице).

Иако по сентименту делимично подсећа на "Сећаш ли се Доли Бел", "Завет" се природно наставља на "Живот је чудо". Рат и љубав протутњали су у овом претходно снимљеном филму питомином златиборских пејзажа, на којима су сада (у "Завету") наступили мир и транзиција. Отворио се и простор за сучељавање незбринутог србијанског села и распомамљеног србијанског града, за ауторове жаоке на рачун онога што се зове демократија у актуелном српском друштву. Наравно, и за Кустуричино сатирично разрачунавање са новим светским поретком и глобалистичким замешатељствима којима је очигледно "антипротиван".

У идилично, патријархално и напуштено село, Кустурица смешта неке од најлепших елемената своје поетике, лирских пасажа и цитата – посвета Тарковском ("Иваново детињство", "Андреј Рубљов") и Фелинију, реплике које у себи носе једноставне, животне истине и обиље љубави (има додуше и Титове слике и штосно употребљених суза током тв интонирања совјетске химне...). Модерни град, резервисан је за морални суноврат и животни хаос, контроверзне бизнисмене и политичаре, свеопшти блуд, европејске кописте..., али и Кустуричину посвету стрипу ("Алан Форд", "Талични Том"...), убрзаној гег-комедији из периода немог филма (Чаплин, Китон) и распамећеном хумору "Монти Пајтоновог циркуса". Све је наравно обојено и за степен-два више подгрејано музиком, од рокенрола до турбо-плех-фолка (композитор: Стрибор Кустурица, нарочито успела обрада француске дечије песмице "Frère Jacque").

До сучељавања модерног и патријархалног (конзервативног), Кустурица доводи кроз једноставну причу о дечаку – сељачету Цанету (Урош Миловановић) који силази са планине у град како би испунио завет свом деди (Александар Берчек) око кога се вазда врзма сеоска учитељица Боса (Љиљана Благојевић). Треба да прода краву Цветку, купи икону Светог Николе и доведе девојку (Марија Петронијевић у улози Јасне). Али град је за Цанета чудо у којем среће бизнисмена Баја (Мики Манојловић) сексуално склоног ћуркама, његову банду и "пословне партнере"– чизмаше браћу Кривокапиће (Стрибор Кустурица и Владан Милојевић), који ће га на крају спасти невоља...

У филму блистају Александар Берчек и Љиљана Благојевић, Манојловић својом карикатуралношћу често изазива смех до суза, Стрибор Кустурица осваја харизматичном глумачком појавом, а аутентичношћу и лежерношћу плене натуршчици Урош Миловановић и Марија Петронијевић. Комплименти и директору фотографије Милораду Глушици...

Заволели га или не, тек "Завет" је права, весела и бучна биоскопска представа са срећним крајем. Рекреација за гледаоце. Како сада ствари стоје – нема вам друге, пут под ноге па на Мокру Гору.