Дуго чекани препород

ИНТЕРВЈУ
Пре шеснаест година (24. августа 1991) украјински парламент је, следећи геополитичке околности настале уочи распада Совјетског Савеза, усвојио акт о независности ове бивше совјетске републике. Одлука највишег законодавног органа у држави потврђена је огромном већином Украјинаца и на референдуму одржаном 1. децембра исте године. У међувремену, Украјина је прошла кроз велике промене, како на политичком плану, тако и у сфери одбране, безбедности, привреде, културе, школства... Независност није схваћена као пуко одвајање од Русије и осталих чланица СССР-а, него и као почетак препорода украјинске нације уопште.

Тим поводом питали смо амбасадора Украјине у Србији Анатолија Олијника да ли су такозване дечје болести периода новостечене независности већ превазиђене?

– Стицање независности у августу 1991. године најзначајнији је догађај у историји нашег народа. Током протеклих 16 година прошли смо дуг и сложен пут. На украјинској сцени ври буран политички живот, у изборима учествују десетине странака које представљају све делове политичког спектра. Демократска промена руководства државе према резултатима избора постала је норма. Обезбеђена је реална слобода речи, а страх да се слободно исказују сопствена убеђења учиниће се било ком Украјинцу потпуним апсурдом. Наставља се прави препород религије, црква игра све већу улогу у духовном животу друштва. Током година независности остварили смо прелаз ка тржишној економији. Украјина се уверено претвара у економску силу што одговара њеном природном, економском и интелектуалном потенцијалу.

Посебно је потребно истаћи национални препород Украјине. Управо ове године обележавамо 90. годишњицу национално-демократске револуције, 1917. године. После распада руске и аустријске империје, украјински је народ први пут након много векова створио своју властиту државу – Украјинску Народну Републику. Нажалост, она је постојала само три године и пала под бољшевичком најездом. Сан о независности није умро и постао је реалност у наше време.

Од времена "наранџасте револуције" 2004. до данас украјинска политичка сцена претрпела је знатне промене.

– Процес темељне трансформације друштва и економије у Украјини још није завршен, а није се одвијао, нити је могао да се одвија глатко, он и данас остаје сложен и напет. Крајем 2004. милиони Украјинаца су изашли на улице и тргове протестујући против покушаја фалсификовања резултата председничких избора. Ти догађаји су посведочили да је украјински народ постао зрела европска нација спремна да заштити своја права и слободе. У исто време, компромис постигнут тада између супарничких страна предвиђао је да ће после следећих парламентарних избора у Украјини бити промењена расподела пуномоћја између грана власти. У децембру 2004. парламенат је одобрио промене Устава што је омогућило да се реши тадашња политичка криза. Међутим, како је показало време, промене донете по хитном поступку садржале су унутрашње контрадикције и нису довољно тачно одредиле расподелу компетенција.

На парламентарним изборима у марту 2006. победиле су странке "наранџастог блока" које је требало да формирају коалицију. Али у одлучујући тренутак лидер једне од странака које су ушле у парламент изненада је прешао у супротни табор. Новостворена коалиција је, упркос одредбама Устава, почела да привлачи у своје редове поједине посланике опозиције. Такав развој догађаја је садржао реалну опасност изопаћивања изборне воље бирача у корист једне од политичких снага.

То је приморало председника Украјине Виктора Јушченка да предузме мере у циљу заштите уставног поретка. У априлу 2007. године распустио је парламент и расписао ванредне изборе, али странке владајуће коалиције су одбиле да признају ову уредбу што је довело до политичке кризе у земљи. Након вишемесечног супротстављања стране су постигле компромис о одржавању избора 30. септембра ове године.

Разуме се било би пуно боље да је Украјина после "наранџасте револуције" избегла описане колизије, али пут изградње демократског друштва очигледно не може да буде једноставан и морамо да преболимо "дечје болести" периода транзиције. У том смислу садашњу политичку ситуацију можемо посматрати као школу демократије.

Украјина је превише важан партнер и за ЕУ и за САД. Истовремено, западни партнери много су спремнији да влади Виктора Јануковича испостављају ултиматуме него да јој пружају руку пријатељства.

– Украјина као једна од територијално највећих европских држава, са огромним економским потенцијалом, без сумње, већ данас је важан геополитички фактор. Интеграција у ЕУ је стратешки спољнополитички циљ наше државе, њу подржавају све главне политичке снаге земље и већина украјинског народа. У фебруару 2007. године почели су званични преговори са Бриселом о склапању новог чвршћег споразума између Украјине и ЕУ који ће заменити важећи Споразум о партнерству и сарадњи. Идеја новог споразума је у томе да се пређе на усавршене форме односа – од принципа сарадње и партнерства ка принципима политичке асоцијације и економске интеграције. То је признавање перспективе чланства Украјине у ЕУ, стварање зоне слободне трговине са ЕУ и успостављање три слободе – слободе кретања робе, капитала и услуга, укидање већине регулаторних препрека и постепено увођење безвизног режима са ЕУ.

Приближавање Украјине европској породици није спорно. Међутим, на улазак у НАТО не гледа се са сличним ентузијазмом.

– Сви реални политичари разумеју да пут у Европску унију води кроз чланство у НАТО. Зато је антинатовску реторику неких политичких снага, према мом мишљењу, потребно посматрати пре свега као популизам. Јарки пример били су протести против међународних вежби "Си бриз", организовани прошле године на Криму од прокомунистичких снага. То је била пре свега PR манипулација. "Си бриз" су традиционалне вежбе у оквиру програма Партнерство за мир, оне су се и раније сваке године одржавале у Украјини. Шта се тиче обезбеђивања подршке евроатлантских интеграција међу становништвом, проблем се, као што је то било у неким другим земљама, решава путем интензивних разјашњавања, која треба да сруше стереотипе преостале из совјетског доба.