Операција „слана крв”

Они у траума центре широм Америке стижу већ отписани. Повређени у пуцњавама или бруталним тучама изгубили су много крви и имају једва пет до 10 одсто шанси да преживе. Такви пацијенти су главна „циљна група” најновијег експеримента који примењују хирурзи медицинског центра Универзитета Питсбург.

Изгубљена крв замењује се смрзнутом сланом водом, којом се телесна температура трауматизованог пацијента спушта на једва 10 степени Целзијуса и потом се креће у борбу за спасавање живота. Код нормалне температуре тела од 36 степени Целзијуса хирургу остаје мање од пет минута да обнови циркулацију пре него што наступе оштећења мозга.

Али, много пута смо читали о слепим путницима који су, скривени у пртљажнику авиона на висини од 11.500 метара, на врло ниским температурама и разређеном ваздуху, преживели лет без последица по здравље. Шездесетих година у Сибиру су децу пре операције на срцу стављали у лед, повећавајући им шансе за преживљавање.

Хирурзи из Питсбурга су објавили да су с експериментима почели још у априлу, али одбијају да кажу колико су трауматизованих пацијента лечили на овај начин. Додали су да ће тек после 10 овако лечених пацијената изаћи у јавност с резултатима. Никада до сада овакав експеримент није обављен на људима.

– Ово је као из „Ратова звезда”! – узвикнуо је Томас Скали, траума хирург са Универзитета у Мериленду. Испитивање је финансијски подржало Министарство одбране, наводи се у чланку „Њујорк тајмса”.

Ново решење је револуционарно, мада поступак хипотермије – снижавања телесне температуре пацијента, којим се успорава метаболизам умирућег да би се добило више времена, потребног да се спаси живот – није непознат у медицини. Шта о овој спектакуларној методи мисле наши лекари?

Кардиохирург проф. др Миљко Ристић из Клинике за кардиохирургију Клиничког центра Србије за „Политику” објашњава како се у току операција код свих срчаних пацијената температура тела снижава на 33 степена Целзијуса.

– Међутим, постоје посебне интервенције, као што су операције замене аорте која је пукла, код којих температуру пацијента спуштамо чак и до 14 степени. То радимо јер морамо да прекинемо циркулацију у централном нервном систему. Што краће држимо пацијента на овим ниским температурама, мања су оштећења на мозгу, али лимит трајања ових интервенција је око сат времена. Из искуства знамо да, ако захват завршимо за 15 минута, неће бити никаквих неуролошких испада, али ако потраје дуже, чак прође сат времена, код одређеног процента пацијената могу да се јаве оштећења неких можданих функција: не могу да говоре, да мрдају руке или ноге – објашњава др Ристић.

Овај кардиохирург додаје да то није нова техника у кардиохирургији, али јесте у ургентној хирургији.

– У Београду, само на Клиници за кардиохирургију КЦС, годишње се уради око 70 оваквих операција. Ако аорта није драстично покидана и проценимо да ћемо операцију успешно завршити за десетак или 15 минута, не хладимо пацијента до 14 степени телесне температуре. Ми не дајемо хладни раствор, него је пацијент прикључен на машину за вантелесни крвоток. Добија сопствену крв, коју је охладила ова машина. Идеја да се уместо крви у крвоток убацује хладни, слани раствор и температура спушта на само 10 степени је нова и остаје да се види да ли ће бити метода будућности – опрезан је др Ристић.

Једно од главних упозорења критичара нове методе је да ће тешко повређени, практично већ отписани људи, можда захваљујући новој методи и преживети. Али они упозоравају да ће у живот бити враћени у вегетативном стању, као биљке.

Етичари подсећају да код тако тешко трауматизованих пацијената, без свести, а често и без најближих чланова породице, није могуће узети информисани пристанак – потписану сагласност да се над њима изврши овај експеримент, уз предочавање свих ризика и лоших исхода.

Специјалиста трансфузионе медицине др Бранко Чалија са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње” пита се: коме су овакве интервенције намењене?

Како ово испитивање финансира Министарство одбране САД, поставља се питање да ли је нова метода заправо намењена настрадалим војницима, а не за збрињавање повређених у окршајима уличних банди или, можда, за таксисте, смрскане у саобраћајкама, што су у овом часу најизгледнији кандидати за експериментално лечење.

– У Вијетнамском рату повређени амерички војници добијали су само нулту крвну групу, која се може дати свима, а добијали су је из разарача укотвљених уз обалу Вијетнама и зато никада нису погрешили. Рањеним Вијетнамцима, међутим, давали су крв која би им „пала под руку”, независно од тога коју су крвну групу повређени имали, па су неки преживљавали дуже, а неки краће. То је описано у многим радовима и не крије се. Зато Американци данас имају велико сазнање и искуство о томе какви су ефекти пријема туђе крви, односно неподударности крвних група – наводи др Чалија.

Овај трансфузиолог не крије да је резервисан према новом експерименту, додајући да је то за сада ипак више теоретска могућност, мада Американци имају велико искуство у решавању тешких траума.

Златни сат

– Најважније је питање шта ће се после тако драстичног смањења телесне температуре догађати са ћелијама мозга, срца, свих осталих органа. Можда ће некоме помоћи да преживе чувени „златни сат”, оптимално време од једног часа за збрињавање најтеже трауматизованих пацијената, потребно да спасу главу, голи живот. Али, остаје питање – који би органи били заувек мртви. За сваку структуру ћелија постоји тачно познато време колико могу да поднесу стање хипоксије – без кисеоника. Ако је циљ ових експеримената само да се врати течност потребна да повређени не искрвари, непознаница је шта ће бити са органима који нису добили кисеоник у дужем временском периоду, када долази до одумирања функција ћелија тих органа – сматра др Бранко Чалија.