НАТО или Варшавски пакт

„Словачка има историјско искуство у вези са присуством страних армија на својој територији“, реаговао је словачки премијер Роберт Фицо на идеју да се америчке трупе распореде по свим државама припадницама НАТО-а у Европи. Фицо, који је глатко одбио овакву идеју, није крио да је тиме мислио на дугогодишње чланство његове земље у Варшавском пакту који је био творевина Совјетског Савеза и одговор на западно војно окупљање под заставом САД. Ново присуство страних трупа, једнако савезничких као оних у доба СССР-а, није нешто што би Словаци радо прихватили, сматра премијер.

Слична реакција дошла је и из Прага. Чешки министар одбране Мартин Стропницки чак је своје неслагање поткрепио подсећањем на немиле догађаје из 1968, када су совјетске, дакле савезничке трупе, практично, окупирале тадашњу Чехословачку.

Недавни покушај Пољске да, у складу са иницијативом Обаме, а ослањајући се на немиле догађаје на југоистоку Украјине, подстакне успостављање у централној Европи сталног америчког присуства, наишао је тако на прилично хладан пријем многих од чланица алијансе.

Варшава, која је највернији следбеник Вашингтона, збуњена је чињеницом да су многе земље ЕУ присаједињење Крима Русији примиле без претераног узбуђења. Раздор међу чланицама ЕУ који је настао на овом питању до данас није саниран.

Пример Немачке, која се намеће као несумњиви лидер целокупне европске породице, то најбоље указује. Претње Русији санкцијама због грађанског рата који се води у Украјини показале су се као слабашно оружје. У Берлину несумњиво на Москву више гледају као на пословног партнера него на војног противника и уз лагано дистанцирање од политике САД према Русији не оклевају да то јасно и искажу.

Истовремено, ни Французи не желе да кваре односе са партнером на истоку и не одустају од испоруке амфибијских ратних бродова класе „мистрал“ руској армији вредних 1,6 милијарди долара. А поменимо, реч је о врхунској електронској технологији којом је брод опремљен, укључујући и платформе за слетање и узлетање хеликоптера.

Како је у тексту названом „Путин разоткрио пукотине у Европи“ пренео амерички лист „Волстрит џорнал“, „напад Русије на Украјину поделио је европски континент не толико по линији исток–запад или Стара Европа – Нова Европа“. „Јастребови” у америчкој администрацији сматрају да је ово један од кључних момената за безбедност европских чланица НАТО-а и зато и инсистирају да земље Старог континента на себе преузму већи део финансијских трошкова које узрокује одржавање једне тако велике војне структуре.

Недавни војнопоморски маневри НАТО-а на подручју балтичких земаља показали су и да су у Вашингтону одлучили да се више ослоне на сопствене снаге када је реч о супротстављању Русији. У том смислу „на терен“ су послали и „невидљиви“ бомбардер Б-2, који је оспособљен да носи и нуклеарно оружје. Према тврдњама америчких аналитичара, овај авион способан је да, неуочен, допре до граница било које државе и испали свој смртоносни товар.

Поменута епизода обновила је причу о могућем тоталном нуклеарном рату који би нашу планету у неколико часова претворио у пустињу. Да ли амерички председник Обама заиста размишља у том правцу, тешко је рећи, али познаваоци прилика подсећају да више није реч о томе да ли ће САД победити у рату, већ о томе да би евентуалном победом постигли да од њиховог оружја постану зависне и све европске државе, без обзира на то да ли су чланице НАТО-а или нису. Ово би посебно повољно утицало на амерички бизнис који последњих година све више уступа пред налетом држава које захваљујући модерној технологији убрзано развијају своје привреде.

Рат у Украјини Американцима је био потребан не би ли повратили изгубљену кохезију у оквирима ЕУ и поверење Европљана у САД као неприкосновеног лидера „слободног света“. Испоставило се, међутим, да се са ове стране Атлантика другачије размишља. На западу нашег континента ратовања је очигледно свима већ доста и зато су тај посао препустили остацима бившег СССР-а, свесни да ће потрајати настојања руског председника Владимира Путина да створи неки нови Совјетски Савез, чији би нуклеус била Евроазијска унија.

Оно што је њима важно јесте да цевоводи који се протежу из Русије па преко Украјине до земаља ЕУ функционишу без прекида. Било какви сукоби, посебно војног карактера, могли би катастрофално да утичу на привреду у ЕУ, посебно зато што за њих и нема неког правог разлога.

Американци размишљају другачије и њихов страх од осамостаљивања Европе јасно је видљив. Посебно када је реч о могућности да амерички долар, због функционалних проблема тамошње привреде, изгуби статус главне резервне валуте у светским релацијама.

Неопходно је било створити ново жариште немира, и то у самом центру Европе. Украјина се у том погледу показала као најпогоднија. Поготово што је уваљивање земље у ратну еуфорију спречило њено присаједињење Евроазијској унији, а на које се гледало као на једну од кључних идеја Владимира Путина.

Да ли ће Европа издржати притиске који јој се наваљују и са стране САД и са стране Русије, тешко је рећи. Руски гас је, за сада, један од одлучујућих адута у тој игри. Очигледно, Американци ће морати да изађу са бољом понудом, а такве, за сада, нема на видику. Зато Вашингтон и инсистира на војном присуству својих трупа на целом НАТО простору.

Али, како изгледа, тај адут не пролази баш тако глатко. Јер, у чему је разлика између НАТО-а и Варшавског пакта? питају се они који су доживели обе ситуације.