О навијању и објективности

Политички аналитичари и политичке анализе често се излажу примедбама да су „навијачке“ и „необјективне“. При чему се иза такве критике најчешће крије чињеница да онај ко ту примедбу о необјективности износи, заправо, било из страсти или интереса, навија за другу, то јест, противничку страну. Зато нам се, ваљда, тако често и чини да спортске судије редовно навијају за наше противнике, а веома ретко да су наклоњени нама. Стога сам решио да се овом, само наизглед, лаком и шаљивом проблематиком позабавим на неколико – надам се – пластичних и разумљивих примера.

Када нема нас, на светским првенствима и осталим великим спортским приредбама навијам углавном за Русе. Али немам никакав проблем да признам да Капелова Русија на овом светском првенству (говорим о прва два кола) игра изузетно лоше, готово срамотно, траљаво и без жара. За разлику од, на пример, срчаних Американаца, који се, иако технички и индивидуално не баш савршени, изузетно труде, сјајно боре и функционишу као тим.

Када на првенству нема ни нас ни Руса, као мање-више сваки просечни Србин, навијам за браћу Африканце (нарочито Камерун и Гану) и, наравно, Бразил. С друге стране, признајем да, помало по принципу „цркавања комшијске краве“, углавном навијам против Хрватске (и то покушавам да правдам тиме да су и они, на различите начине навијали против нас, чак и онда док смо били иста земља). Али, свеједно, без обзира на ову двоструку мотивацију, прилично сам сигуран да су Хрвати били озбиљно оштећени у мечу са домаћином и нисам се радовао њиховом незаслуженом поразу.

Даље: Волим да се судија Мажић, наш једини представник на Светском првенству, покаже у најбољем светлу. Али, упркос том локалпатриотизму, не могу се отети утиску да је у свом првом наступу на СП упропастио Португалце против Немачке, свирајући им сумњив пенал и доделивши још сумњивији црвени картон Пепеу, који, у принципу, јесте грешник и кавгаџија, али је у конкретном случају само насео на глуму и провокацију немачког играча. Да и не говорим о томе да основано сумњам да је оштетио и Иранце против Аргентине, не досудивши у њихову корист пенал који је у најмању руку био једнак, ако не и озбиљнији него онај који је поклонио Немцима. (Чини се да је и наш судија научио лекцију коју је коначно прихватила и наша политичка „елита“ – треба ићи низ длаку, не ваља се превише замерати великима.)

Наравно, то што је неко можда објективан и покушава да буде праведан, не значи аутоматски и да је у праву. Можда ја нешто не видим добро, можда се не разумем довољно у материју. А да и не говоримо о ономе што је напросто ствар процене, укуса или уверења.

Хоћу рећи, постоје нејасне ситуације, које се могу тумачити и овако и онако, и када до изражаја долази тзв. „слободно судијско уверење“, односно, могућност да се тас за нијансу нагне на неку страну, а чаша протумачи као „полу-пуна” или „полу-празна”. Но, то су изузеци. Ствари су најчешће прилично јасне, него их само из интересних или навијачких разлога муте и замагљују.

Желим да верујем власти када каже да „ни господин Шарић ни господин Чуме неће управљати владом Србије“. Али шта да радимо када баш делује као да управљају, односно да су изјаве „господина Шарића“ послужиле као окидач за обрачун и смене у полицијском врху?!

У општем интересу је да Србија буде нормална земља. Али може ли бити нормална земља она у којој се цело јутро апокалиптички најављује како је току састанак председника владе и министра унутрашњих послова са председником државе, након којег ће се „председник обратити нацији“ – а онда председник изађе и гласом као да објављује рат или капитулацију изјави како је „потребно да се наставе реформе у полицији“ и да на кључним местима треба да седе „одговорни људи“?! А лажна неизвесност се пролонгира до предвече, када премијер, још драматичнијим гласом, саопшти оно што су сви таблоиди објавили и најавили још тога јутра, односно, претходне вечери.

Искрено желим да се српска економија стабилизује и крене напред. Али није стабилизација – већ нешто управо супротно томе – када буџетски дефицит расте и државни дуг расту, а порески приход се смањује. И када се власт спрема да тај негативни биланс крпи продајом последњих преосталих профитабилних ресурса као што су Телеком, ЕПС, аеродром и Дунав осигурање.

Не верујем у магични ефекат „страних инвестиција“ и ближи сам концепту „у се, и у своје кљусе“, то јест, ослањању на државу и сопствене снаге. Међутим, заиста не могу бити против ако неки угледни инвеститор, под повољним условима, дође и уложи , на пример, неколико милијарди долара у пројект „Београд на води“. Али зар заиста неко може да верује да ће шеик или било ко други градити вавилонске стамбено-пословне куле по Београду, када већ и сада милиони квадратних метара пословног и стамбеног простора зврје празни, непродати и неиздати?

Знам да ће многи сада похрлити да кажу како аутор „навија“ против актуелне власти или Вучића лично (при чему између та два појма више готово да и нема разлике). Но, поента је да се разговара о томе шта од наведеног није тачно, а не шта се крије „иза“, и зашто неко неко мисли то што мисли.