Ирак и курдско питање

У вези са актуелном ситуацијом у Ираку и опасностима за даљу политичку судбину, суверенитет и територијални интегритет ове земље, пажњу заслужују претпоставке о томе да је могућа конфедерализација, чак и дезинтеграција Ирака по верско-националним критеријима. Такве претпoставке не треба одбацивати. Понашања сунита, шиита и Курда томе иду у прилог.

Колико су претпоставке релевантне најбоље показују затеченост и неодлучност САД о даљим корацима, затим до сада неочекивана могућа савезништва, попут оног између САД и Ирана, најзад и стање на терену које иде у прилог таквих могућих исхода.

Наиме, већ је видљиво да су на сцени верско-национални обрачуни на мултиетничкој територији који у крајњем исходу могу произвести и нова разграничења, макар она била и без званичних признања.

Одлучност сунитске стране, коју предводи екстремни ИДИЛ у ирачком сукобу с циљем да освоји простор и обезбеди контролу, потпомогнут богатим и утицајним сунитским Саудијском Арабијом и Катаром, не оставља простор за сумњу у крајње намере. ИДИЛ и самим називом (Исламска Држава Ирака и Леванта) то најављује.

Утисак је да су владавина шиита (и Курда) у Ираку и неуспех у Сирији да се сруши Асад определили Саудијску Арабију (и Катар) да овога пута иду до краја и сунитима обезбеде одговарајући положај у простору који већински контролишу и тиме их установе као фактор на простору од изузетног геостратешког и геополитичког значаја. А тиме свакако обезбеде и сопствени утицај у даљем расплету блискоисточне кризе.

У свему овоме отвара се дуго тињајуће и нерешено национално – курдско питање. Уколико се наиме остваре најгори сценарији могућих дезинтеграција, то ствара услове за решење њиховог националног питања.

Информације с подручја сукоба о томе да су Курди обезбедили свој део територије на североистоку Ирака и да на том простору нема крвавих сукоба, указује да они не седе скрштених руку.

На истоку Сирије такође држе свој део територије. Овде треба рећи да је Асад када је почела офанзива против њега прећутно дао сигнал Курдима да се у Сирији сами бране, а да их за узврат неће ни помињати.

У Ирану нису у сукобу с централом у Техерану и лојални су у свом делу простора. Остаје Турска са непромењеним тврдим ставом власти. Не треба очекивати да ће га премијер Ердоган мењати, посебно пред председничке изборе у августу.

Међутим, Курди би очигледно могли, у контексту решавања ирачког питања и блискоисточних стратегија великих сила, да постану фактор „дисциплиновања” Ердогана, који својим тврдим ставовима у вези са демократским стандардима, око ислама и секуларизма изазива подозрења главних западних савезника.

У овом контексту, а у вези с текућим развојем догађаја у Ираку и на Блиском истоку, значај Курда расте са утицајем који постаје геополитички веома употребљив. Већ је видљиво да се Курди веома кооперативно понашају, чак и у Турској, консолидују своје позиције на свим просторима у четири земље у којима су мањина (Сирија, Ирак, Иран, Турска) и институционализују своју моћ кроз респективне војне ефективе и економске ресурсе.

У прилог томе је и чињеница да у текућем сукобу нису у свађи ни са сунитима ни са шиитима. Постоји зато могућност да Курди покрену и политичке механизме за актуализовање свог националног питања и статуса.