Irak i kurdsko pitanje

U vezi sa aktuelnom situacijom u Iraku i opasnostima za dalju političku sudbinu, suverenitet i teritorijalni integritet ove zemlje, pažnju zaslužuju pretpostavke o tome da je moguća konfederalizacija, čak i dezintegracija Iraka po versko-nacionalnim kriterijima. Takve pretpostavke ne treba odbacivati. Ponašanja sunita, šiita i Kurda tome idu u prilog.

Koliko su pretpostavke relevantne najbolje pokazuju zatečenost i neodlučnost SAD o daljim koracima, zatim do sada neočekivana moguća savezništva, poput onog između SAD i Irana, najzad i stanje na terenu koje ide u prilog takvih mogućih ishoda.

Naime, već je vidljivo da su na sceni versko-nacionalni obračuni na multietničkoj teritoriji koji u krajnjem ishodu mogu proizvesti i nova razgraničenja, makar ona bila i bez zvaničnih priznanja.

Odlučnost sunitske strane, koju predvodi ekstremni IDIL u iračkom sukobu s ciljem da osvoji prostor i obezbedi kontrolu, potpomognut bogatim i uticajnim sunitskim Saudijskom Arabijom i Katarom, ne ostavlja prostor za sumnju u krajnje namere. IDIL i samim nazivom (Islamska Država Iraka i Levanta) to najavljuje.

Utisak je da su vladavina šiita (i Kurda) u Iraku i neuspeh u Siriji da se sruši Asad opredelili Saudijsku Arabiju (i Katar) da ovoga puta idu do kraja i sunitima obezbede odgovarajući položaj u prostoru koji većinski kontrolišu i time ih ustanove kao faktor na prostoru od izuzetnog geostrateškog i geopolitičkog značaja. A time svakako obezbede i sopstveni uticaj u daljem raspletu bliskoistočne krize.

U svemu ovome otvara se dugo tinjajuće i nerešeno nacionalno – kurdsko pitanje. Ukoliko se naime ostvare najgori scenariji mogućih dezintegracija, to stvara uslove za rešenje njihovog nacionalnog pitanja.

Informacije s područja sukoba o tome da su Kurdi obezbedili svoj deo teritorije na severoistoku Iraka i da na tom prostoru nema krvavih sukoba, ukazuje da oni ne sede skrštenih ruku.

Na istoku Sirije takođe drže svoj deo teritorije. Ovde treba reći da je Asad kada je počela ofanziva protiv njega prećutno dao signal Kurdima da se u Siriji sami brane, a da ih za uzvrat neće ni pominjati.

U Iranu nisu u sukobu s centralom u Teheranu i lojalni su u svom delu prostora. Ostaje Turska sa nepromenjenim tvrdim stavom vlasti. Ne treba očekivati da će ga premijer Erdogan menjati, posebno pred predsedničke izbore u avgustu.

Međutim, Kurdi bi očigledno mogli, u kontekstu rešavanja iračkog pitanja i bliskoistočnih strategija velikih sila, da postanu faktor „disciplinovanja” Erdogana, koji svojim tvrdim stavovima u vezi sa demokratskim standardima, oko islama i sekularizma izaziva podozrenja glavnih zapadnih saveznika.

U ovom kontekstu, a u vezi s tekućim razvojem događaja u Iraku i na Bliskom istoku, značaj Kurda raste sa uticajem koji postaje geopolitički veoma upotrebljiv. Već je vidljivo da se Kurdi veoma kooperativno ponašaju, čak i u Turskoj, konsoliduju svoje pozicije na svim prostorima u četiri zemlje u kojima su manjina (Sirija, Irak, Iran, Turska) i institucionalizuju svoju moć kroz respektivne vojne efektive i ekonomske resurse.

U prilog tome je i činjenica da u tekućem sukobu nisu u svađi ni sa sunitima ni sa šiitima. Postoji zato mogućnost da Kurdi pokrenu i političke mehanizme za aktualizovanje svog nacionalnog pitanja i statusa.