Ентузијасти доносе злато

После осам година у Србију је поново са ђачке међународне олимпијаде из математике стигла златна медаља. Освајач је Младен Радојевић из Математичке гимназије у Београду. И цела српска екипа се знатно боље пласирала у односу на претходне године. Нашим младим математичарима је рејтинг опет скочио, јер су овога пута заузели 23. место, за разлику од прошле и претпрошле године када су екипе из наше земље биле тек на 38, односно, 39. месту.

– У протеклих осам година Србија је пала за десетак места на светској ранг-листи, иако су се услови у земљи поправили из времена када сам се ја такмичио – објашњава за наш лист Душан Ђукић, који је на међународним олимпијадама 1997-1999. освојио две сребрне и златну медаљу. Било је то у Аргентини, Тајвану и Румунији, а са балканских олимпијада 1997. и 1998. донео је бронзу и злато. Завршио је Математичку гимназију и Математички факултет у Београду, а сада је на докторским студијама у Торонту. За све то време помаже националним тимовима из Србије да се што боље припреме за такмичења.

– Таленти нам не недостају ни међу ученицима ни међу предавачима, али системски треба боље решити рад са даровитима. Оваква такмичења се као битан део образовног система свуда у свету све озбиљније схватају, тако да рад шачице ентузијаста није довољан да се одржи корак са светом. Нико не може да ради много из чистог ентузијазма. Осим тога, избор литературе је ограничен, а укупно трајање припремних кампова код нас је само две-три недеље годишње. За више од тога немамо пара. Неки кораци у стимулацији ученика су већ учињени, али и даље има пропуста. Рецимо, најмлађи члан наше овогодишње екипе, Теодор вон Бург (14) не прима стипендију Министарства просвете, јер је на конкурсу био "испод старосне границе". Најзад, потребно је ојачати сарадњу и угледати се на искуства земаља које су нас претекле захваљујући повећаном улагању у образовање – сматра Ђукић.

Он указује на чињеницу да неке јаке земље много дугују веома високом нивоу образовног система (на пример, источна Европа) друге високом нивоу организације (рецимо, Запад). Ипак, каже, заједничко им је веома озбиљно схватање ових надметања. Примера ради, у Русији се школа практично завршава у априлу за ученике који буду позвани у националну екипу, и од тада готово без прекида трају припреме за олимпијаду. Бугарска и Румунија, земље материјалног стања сличног нашем, годинама одржавају школе за таленте у сваком већем месту и организују припремне кампове и такмичења током целе године, све на рачун државе. Такође, у зависности од успеха на такмичењу, руководиоци екипе и најзаслужнији предавачи добијају премије до десет хиљада долара, а неки чак и напредују са стручним звањима. У Америци ови кампови трају и по више недеља, а на њима учествују десетине најбољих ученика и предавачи и из других делова света уз плаћене све трошкове и високе хонораре.

– Посебно добро је плаћена издавачка делатност, јер издате књиге имају међународну прођу. Приметан је и напредак неких других земаља за који је заслужно повећано улагање новца и активна међународна сарадња. Рецимо, Италија и Тајланд су данас у првих 20 на свету, а до пре неколико година нису били ни међу првих 50 – истиче наш сабеседник који је, у жељи да што више помогне ђацима из Србије, покренуо сајт на адреси www.matf.bg.ac.yu/~matic/competitions/. То је учинио заједно са колегом Иваном Матићем и другим људима активним у припремама за математичка такмичења. Рад сајта сами финансирају и он садржи разна корисна обавештења, задатке са такмичења и решења, припремне материјале, форум и слично.

Нашег сабеседника и друге земље зову да им помаже на такмичењима. Лане је Словенија била домаћин међународне олимпијаде и он је тамо био координатор.

– Координатори прегледају и оцењују радове такмичара. Радимо у паровима, при чему је за сваки задатак задужено по неколико парова. Од координатора се очекује да детаљно ишчитају радове такмичара, дају своје мишљење и предложе одговарајуће поене. Да би се то квалитетно урадило, потребно је познавати задатак који вам је додељен "у душу", а знање релевантне математике се подразумева. Посао, који уме да траје два дана од јутра до поноћи, отежан је чињеницом да ученици пишу на матерњим језицима, па понекад морамо да тражимо преводиоца међу вођама екипа. Коначна оцена је резултат преговора са руководством екипе – прича Душан који је ове године као члан руководства српске екипе упознао и другу страну посла.

Чланови руководства екипе морају да познају све задатке и радове својих такмичара до ситних детаља. Од њиховог знања, сналажљивости и преговарачке вештине често зависе поени такмичара, а они понекад одлучују о медаљи, што њихову одговорност чини великом.

--------------------------------------------------------------------------

Седморица најбољих

Ђаци из наше земље су седам пута до сада освајали злато на међународним олимпијадама из математике. Прву златну медаљу освојио је у Пољској (Вроцлав) још далеке 1963. године Франц Дацар који је тамо бранио боје Југославије. У саставу југословенског тима 1973. године је у ДР Немачкој (Ерфурт) наступао Миодраг Живковић и вратио се са златом, а годину дана касније је у истом месту на Олимпијади златну медаљу однео Јожеф Б. Варга.

Под заставом СФРЈ се 1981. године у САД (Вашингтон) на математичкој Олимпијади за ученике такмичио Младен Деспић и освојио злато, док се 1989. године на Олимпијади у СР Немачкој (Брауншвајг) злата докопао Раде Тодоровић. Када се 1999. године Душан Ђукић борио на Олимпијади, Југославију су чиниле Србија и Црна Гора, а Душан је у Румунији освојио златну медаљу. После осам година његов подвиг је на неки начин поновио Младен Радојевић, бранећи боје државе Србије. Он се са Олимпијаде у Вијетнаму (Ханој) вратио са златом.

Ово су уједно и све златне медаље које су на међународним математичким олимпијадама освојили ученици са простора некадашње Југославије, с обзиром на то да после распада Југославије ученици из других екс-република нису успели да освоје ни једну златну медаљу.