Велики рат у Великом Бечкереку

Зрењанин – Уочи Првог светског рата Зрењанин, тада Велики Бечкерек, био је варошица на јужном ободу Аустроугарске монархије. Имао је статус града са уређеним сенатом, а био је и седиште Торонталске жупаније. Имао је за то време одличне саобраћајне и друге везе са свим већим центрима Јужне Угарске, а убрзано се развијао у свим животним сферама. Оно што је овом подручју давало посебну димензију током Првог светског рата је чињеница да је овде живео значајан број српског становништва, заједно са Мађарима и Немцима. Историјски архив у Зрењанину бавио се истраживањима одјека првих месеци рата у овој средини. Резултат ових истраживања је збирка одабраних текстова оновремене локалне штампе чије је издавање предвиђено за септембар ове године. 

Млади историчар Филип Крчмар објашњава да ова архивска установа поседује богату збирку вишејезичне локалне периодике, која се за ову прилику истраживала. – Највише смо се бавили писањем мађарског „Торонтала” и немачког „Вохенблата” у данима Сарајевског атентата и другој половини 1914. године. Крчмар наглашава да се у истраживању нису бавили српском периодиком, јер ње те године није ни било: била је потиснута и забрањена.

Идилична атмосфера привредног и културног замаха крајем 19. и почетком 20. века била је ипак, привидна, оптерећена сукобом Мађара и Срба у ранијем периоду. Та притајена подељеност оживела је више од пола века након Револуције 1848, када је Сарајевски атентат и дефинитивно разместио два народа на супротне стране историје. – На вест о пуцњима Гаврила Принципа у аустријског престолонаследника приповеда Крчмар , жупанијске и градске власти, привредни и просветни у културни кругови, верске заједнице и сами грађани Великог Бечкерека започели су утркивање у осудама тог, како је наводила штампа „гнусног и одвратног злочина”. Осуда атентата претворила се у лавину антисрпског сентимента: широм Монархије организоване су демонстрације које су позивале на рат са Србијом.

Поред Беча, посебан револт испољен је у Загребу, а и у Великом Бечкереку је дошло до ратних протеста. „Торонтал” од 1. јула 1914. преноси пароле узвикиване на загребачким демонстрацијама: „Доле српске убице, доле Србија, доле краљ Петар”. Антисрпско расположење брзо се ширило, а масе су хушкане на рат. По храмовима свих вероисповести најпре су се одржавали помени страдалом Францу Фердинанду и његовој супрузи, а онда су, када је рат почео, одржавана богослужења „у славу аустроугарске војске и оружја”. – Узимајући у обзир тадашњу атмосферу, не чуди одлука српског живља са подручја Јужне Угарске, донета четири године касније, о присаједињењу Србији, закључује Крчмар.

У рату су се догађаји низали један за другим, па су неки, веома интересантни, били неправедно прескочени и прећутани, а они привлаче пажњу и са данашње временске дистанце. То се нарочито дешавало у српској литератури где су велике победе у Првом рату засениле сва друга дешавања. Тако се мало зна о различитом држању српског становништва у Великом Бечкереку на почетку рата и та тема заслужује посебна истраживања. Срби су међусобно били подељени по питању односа према Сарајевском атентату. Још је Милош Црњански приметио да су убиство престолонаследника одобравале ниже класе и омладина, а да су га осуђивали виши сталежи – буржоазија и Црква.

Тако је, на пример, адвокат Милош Ђорђевић испред заједнице великобечкеречких Срба на Жупанијској скупштини осудио атентат и од њега се оградио. Бечкеречка пивара познатог индустријалца Лазара Дунђерског почетком рата је преко Црвеног крста помогла рат Аустроугарске против Србије са великодушних две хиљаде круна, тада значајне суме новца. Темишварски владика Георгије Летић позивао је своје сународнике на верност аустроугарској отаџбини. А ипак, после рата наишло је време у коме су поменута тројица истицани као примери патриотског држања. Штампа сведочи и да је српски лекар др Арон Пешић одликован од Аустроугарске и после рата је нормално живео у Бечкереку, као угледни здравствени радник и члан више локалних удружења са истакнутим југословенским обележјем.

Листање мађарске и немачке периодике потврђује да је ратна пропаганда врло брзо узела маха. Новине су преувеличавале аустроугарске успехе, а прећуткивале неуспехе. Чак је „Торонтал” 30. јула 1914, на самом почетку рата, објавио лажну вест да су Аустроугари заузели Београд. „Вохенблат” је ту вест ипак демантовао. Писало се да су приликом заузимања Београда почетком децембра 1914. Београђанке плакале и скандирале „Живели Мађари”. Ваљда се мислило да су жене плакале од среће.