Уметност у време Великог рата

„Специјално за Политику”

Беч– За постављање изложбе о аустријској уметности за времеПрвог светског рата и упркос њему, вероватно, не постоји идеалније место од Леополд музеја који је у поседу неких од најзначајнијих дела аустријских сликара XX века. Назив ове поставке, која може да се погледа до 15. септембраје„И поред свега– уметност!”, чији су кустоси Иван Ристић, Штефан Куценбергер и Елизабет Леополд.

Као увод у изложбу, изложени су експонати који немају непосредне везе са уметношћу, међу њима осмртница цара Франца Фердинанда и манифест Франца Јозефа „Мојим народима” потписан 28. јула у Бад Ишлу, којим је објављен рат Србији. Овај манифест се чува у Државном архиву Аустрије и ретко може да се види у своме оригиналу. Посета Леополд музеју је ретка прилика да се изблиза проуче прва страница и факсимили остатка документа. О еуфорији нације која се спремала за велики рат, сведоче цитати двадесет и пет савременика, на пример Артура Шницлера и Штефана Цвајга, а један од литографских плаката из тог доба којима се становништво позивало да учествује у зајмовима за рат, показује снагу проратне пропаганде. Као неми коментар, над експонатима се надвија политичка карта Европе у тренутку избијања рата.

Иван Ристић нам каже да је феномен масовног умирања и страдања играо велику улогу у почетној фази конципирања овог дела изложбе. Као модерни коментар на дешавања од пре 100 година стоји „Тепих” (1994) уметнице Веронике Драјер– бојно поље са пластичним војницима величине 18 милиметара, које указује на сву апсурдност ратовања у коме људи, који гину низашта, и по којима се „комотно може газити”.

Посетилац ће можда приметити и карикатуру Ханса Штрохофера, у којој се српски краљ Петар Карађорђевић и Никола Први Петровић крију у крошњи дрвета док им одоздо мочугом прети Виторио Емануеле, коју је тешко дешифровати.„Краљ Никола је био Емануелов таст и касније су се практично борили на истој страни. Вероватно се ради о конфликту везаном за претензију Србије да добије прилаз мору”, објашњава Ристић и наглашавада је то само претпоставка.

Обрада теме уметности у рату почиње уводом у опус тиролског сликара Албина Егера-Лијенца. На почетку, као већина његових савременика патриотски настројен, уметник је сликао херојске композиције међу којима и „Војнике у јуришу” (1915), која има верзију на којој се виде зелене и плаве униформе као симбол братства по оружју Аустријанаца и Немаца. Насликани војници чине један непробојни зид, лишени су индивидуалности и физиономија у заједничком –„напред”. Као прагматичар који је правио компромисе, Егер-Лијенц је насликао и уље на платну „Безимена” (1916) са фронта у Источној Галицији, које је за немачко подручје адаптирао у композицију „Северна Француска”. Исте те године мења однос према рату и у једном часопису објављује пацифистички текст у коме описује пустош доживљену на фронту. По окончању рата, насликаће једно од својих капиталних дела – „Протест мртвих” (1920), оптужницу преминулих војника који се дижу из гробова и питају због чега су морали да умру.

KPQ – Штаб ратне пропаганде је основан на дан објављивања рата Србији са циљем да сликом, тоном и речју позитивно утиче на јавно мњење. Имао је врло компликовану организациону структуру, а постојало је по одељење за фотографију и филм, сликарство, вајарство и за ратне извештаче, за које су радили неки од познатих писаца, чак и Роберт Музил и Штефан Цвајг. Организација је запошљавала око 400 сликара најразличитијих профила – од радикалних експресиониста до класичних академских сликара и до краја рата је организовано четрдесетак изложби пропагандног карактера са радовима насталим на линији фронта. На изложби у Леополд музеју се може видети избор плаката за домаће, али и интернационалне изложбе аустријске уметности (потоње одржаване у земљама које су за време рата имале неутралан статус– у Холандији, скандинавским земљама и Швајцарској), као и селекција сликарских радова излаганих током рата. Једна од најзапаженијих изложби тог типа је била у Стокхолму септембра 1917, а интересантно је да су на њено отварање дошли чак и дипломатски представници непријатељских земаља. Изложби у Стокхолму, на коју су радове послали, између осталих, и Климт и Шиле, у Леополд музеју је посвећена посебна пажња.

Кустоси изложбе су позвали савремене уметнике из земаља са којима је Аустроугарска била у ратном конфликту да дају свој коментар на Први светски рат – Ралуку Попу (Румунија), Паулу де Пијетри (Италија), Дмитрија Гутова (Русија), Марка Лулића (Аустрија) и српског уметника Рашу Тодосијевића који је испод инсталације „Крваво крштење” – четири каде које формирају крст попрскан крвљу, поставио кофере међу којима се налази један војнички ковчег извесног Флоријана Дистелбергера, аустријског војника који се из рата никада није вратио.

----------------------------------------------

Шиле као портретиста руских заробљеника

Егон Шиле је при регрутацији 1915. мобилисан за војну службу без пушке. После кратког времена проведеног у Прагу, прекомандован је у Беч где је стражарно спроводио руске заробљенике. Пошто је радио у логору за официре, Шиле се сретао са аристократама који су га очигледно фасцинирали својим образовањем. Са њима је проводио доста времена у току ког је израдио велики број портрета, од којих се десетак налази на изложби у Леополд музеју.

Минијатуран пресек Шилеовог уметничког развоја током ратних година је дат у просторији која показује селекцију радова од његове нервозне „шпицасте” фазе са сувоњавим, жгољавим и болесним телима, до потоње коју одликују интензивније боје и здравије људске физиономије. Један од његових радова је узет и као мотив изложбеног плаката. Ради се о цртежу насталом још 1910, а графички обрађеном и објављеном у књижевном часопису „Зов” 1912, у издању посвећеном рату.