Парк мира на бурету барута

Косовска Митровица – Још се осећа тежак мирис сузавца, још су видљиве патроне шок-бомби, осећају се нагореле гуме и мирис лима, од недеље када су на Главном градском мосту, ту уз Парк мира, саграђен од уклоњене барикаде, Кфор, Еулекс, Росу спречили поновни упад екстремних Албанаца у северну Митровицу.

Ту, на Главном градском мосту, Парк мира поново је отворио причу о Косовској Митровици, о бурету барута, за које су многи, додуше странци, мислили да је испражњено.

Живе Митровчани своју свакодневицу, али у страху који их прати пуних 15 година. Посебно их брине то што се овој, оваквој ратној причи, не назире крај.

Уз мост поново „чувари моста”, али не они некадашњи, већ косовски полицајци, италијански карабињери. Само на неколико корака од моста, надалеко познат кафе-бар „Долчевита”, који је, без обзира на то да ли се пуца, да ли сузавац штипа очи и „гризе душу”, да ли је напољу жега, врелина, киша или мећава, увек пун. Неки нови клинци ту су, рекло би се, даноноћно. Убијају време, неки праве паузу, многи се ратосиљали школе па сада и они „мотре тамо на југ”.

Оливера Ј., студенткиња из Црне Горе, каже да је направила паузу и да се у овом кафићу најбоље одмори, без обзира на то што је на само десетак корака од моста који сваког момента прети да „експлодира”.

– Бринули се моји, гледали на телевизији шта се догађало у недељу, али ја сам навикла, знала сам где долазим а и рекла сам им: Куд 20.000 људи, ту и ја – казује Оливера, кршна Црногорка, студенткиња једног од 10 факултета у Косовској Митровици. Рече: „Напишите да сам студент Приштинског универзитета”.

Мало даље у главној улици, одакле се рачва мноштво сокака и уличица који се већ с првим мраком савију у ноћ и где залази само онај ко ту живи и ко мора – гужва. На неких километар дужине од „среза” до моста, таблице митровачке, србијанске, косовске… Кафићи пуни, продавнице пуне, радно време углавном до 17 сати.

На импровизованим тезгама продавци зелениша из села са севера Косова, али и из енклава јужно од Ибра.

Радован Петронијевић на две гајбе продаје везе лука, белог и црног, по цени од 30 динара. Има и салате, везица од 15 до 20 динара и, како каже, тек убраног парадајза из његовог стакленика.

– Ту сам, дођем ујутру аутобусом или неким комбијем, понесем оно што ми у башти стиже, а продајем и млеко, козје, које је сада тако тражено да би ми требало бар 20 коза да имам у тору – говори Петронијевић, некада радник „Трепче”, пензионисан, који долази из лепосавићке општине.

Како каже, није му тешко да сваког јутра превали више од 30 километара у једном правцу.
Продаје се кô алва, што рече овај средовечни човек, козје млеко по цени од једног евра. Има на импровизованим тезгама свега, као што има на главној зеленој пијаци, уз сами мост, која је отворена само суботом. Врви од аутомобила, што на улици, што на тротоару.

У центру града машине, све бруји од радова јер се гради кружни ток, гради се од пара из Србије, рекоше нам они који то знају, а од оних обећаних из Европске уније, од 38,2 милиона евра који треба да се поделе на „равне части” на четири општине, и још по 500.000 евра приде, ни трага ни гласа. Обећала Европска унија, па сад ћути.

– Радник сам „Стандарда”, запослили ме општинари и то захваљујући писању „Политике”.

Затичемо Јанка Радивојевића, прешао 25. годину, ту у центру града, док возилима „Стандарда” крстари градом. Сређена је Митровица, уређује се. Како чусмо, због кружног тока биће измештен само мало ниже споменик Григорија Степановича Шчербине, руског конзула који је од арнаутског куршума страдао 1903. године на Старој станици на Баиру у јужној Митровици.

Затичемо једног Митровчанина како се расправља док му „паук” односи возило. Нема друге, мораће да плати лежарину од 2.000 динара и да ауто, тек пошто га однесу, преузме с плаца.

На томболи, као и увек, гужва. Одјекују бројеви, многи се надају „лудој срећи”. На такси станици, рекло би се, милион таксиста. Горостасни младић Миљковић каже таксира по 12 сати дневно, једва да му остане 1.000 динара, али ради и друге послове, бави се и пољопривредом, па једва преживи од неких 100 евра таксирајући.

Упис на факултетима почиње ускоро. На 10 факултета Приштинског универзитета бориће се за своје место у клупи студенти из Србије, Црне Горе, Босне... а многи се прибојавају да ће им дипломе бити са „шиптарским печатом”. Они који знају, тврде да то није тачно, да је то само пропаганда и ништа више.