Најезда кинеских туриста

Златни век кинеског туризма почео је раније него што се предвиђало, установила је Светска туристичка организација. Кина, земља древне цивилизације и богатог културног наслеђа, а сада и земља динамичног успона у светски привредни врх, постаће већ 2014. године – а не 2020, као што се очекивало – најпривлачнија дестинација за стране туристе. Она се већ нашла – након посете 129 милиона страних гостију прошле године – на четвртом месту најпосећенијих земаља, после Француске, Шпаније и САД.

Истовремено, процењује се да ће број кинеских туриста који путују по свету са прошлогодишња 34,5 милиона ове године скочити на 40 милиона. Њихов број ће се 2010. попети на 50 милиона. А 2020. Кина ће, са сто милиона путника широм планете, "постати највећи светски туристички извор" – тврди Франческо Франђали, генерални секретар Светске туристичке организације. Заправо, свету предстоји најезда туриста из Кине.

Двоструко отварање

Кинески туристи су радознали људи који су "умели да зараде новац, па сад уче како да га корисно потроше", каже један немачки коментатор. Туристички стручњаци, пак, указују на два моћна генератора кинеске туристичке експанзије: брз привредни развој земље и стварање, у огромној популацији, масовне средње класе којој расте куповна моћ. Она је већ решила основне проблеме животног стандарда и сада жели да "проживи". Путовање у иностранство је још скоројевићки изазов – комбинација помодарства и луксуза – али већ и део бољег, угоднијег и слободнијег живота.

Развој туризма је, наравно, значајан доказ о све већој отворености земље према свету – и кад стотине милиона страних гостију долази у Кину и кад десетине милиона Кинеза слободно путују у иностранство. Доказ о двоструком отварању је још убедљивији ако се подсетимо да је Кина до пре три деценије била затворена и изолована земља са крутим ауторитарним режимом и да, све до пре десетак година, кинеских туриста није ни било.

Према званичним подацима, 1992. године, на пример, у иностранство је путовало 2,93 милиона Кинеза. Већину њих су чинили чланови разних службених делегација, пословни људи и, ређе, појединци којима је било дозвољено да посете рођаке у дијаспори.

Писац ових редова се сећа да у Маово време није било ни слободних индивидуалних путовања по унутрашњости Кине, а камоли нечега што би личило на домаћи туризам. Без потврде радне организације о службеном путовању појединац није могао да купи карту за воз, а још мање за авион, нити да добије собу у хотелу. Најтеже је било са исхраном: намирнице су биле рационисане, а купон за оброк у ресторану или мензи важио је само у месту боравка, а не и у другом граду.

А сада кинески путници, према писању сингапурске штампе, дају највећи подстицај развоју туризма у земљама азијско-пацифичког региона, где предњаче међу страним туристима. Они најрадије посећују земље југоисточне Азије – због привлачности сличних култура и јаке кинеске дијаспоре – а потом Јужну Кореју, Јапан и Аустралију и, ван тог региона, Казахстан, где је у последње време знатно ојачао кинески економски утицај.

Европа – са мање од два милиона посетилаца прошле године – постаје нова, изазовна и помодна, дестинација. Туре по Европи су журне и готово исцрпљујуће, јер се за десетак дана посети седам-осам земаља. Један од разлога таквој журби је жеља да се види што више за кратко време. А оно је најчешће повезано са трајањем државних празника, јер у Кини нема плаћених годишњих одмора као у Европи. Туристички аранжман за Европу кошта, иначе, и до хиљаду евра, што је годишња просечна зарада једног кинеског фабричког радника. 

Знају шта купују

Али зато они који таква путовања могу себи да приуште не шкртаре. Они ће, сведоче туриситички водичи, радије ићи у шопинг или у казино, него у катедралу или музеј, али у просеку троше колико и јапански туристи, понекад и више. Знају притом шта купују. А купују познате "брендове": златне "ролексе" и "омеге", парфеме "шанел", немачке инструменте, белгијску чоколаду, Гучијеве ташне, Арманијева одела.

Дисциплиновано следе туристичке програме, али су бучни и свуда воле да се разбашкаре као да су код куће. Понекад се сударају са друкчијим обичајима, особито кад превиде да се у Европи у ресторану не срче супа и не мљацка. На захтев две владине институције, Дирекције за национални туризам и Централне комисије за усмеравање етичког и културног прогреса, од јесени прошле године све туристичке агенције су дужне да путницима достављају писмена упутства за пристојно понашање у страним земљама "како се не би нарушавао међународни углед Кине".

Тим поводом у штампи већ има захтева да се изгредницима, посебно онима који су своја имена урезивали у зидове славних грађевина, забрани да поново путују у иностранство. Свесно претеривање уз помоћ поручених писама? Можда. Али, чик да неко пљуне на под!