Сан о независном Курдистану

Када је амерички држави секретар Џон Кери пре неколико дана посетио аутономни курдски регион у Ираку домаћини су му указали на „нову реалност у новој држави”. Напредовање екстремиста окупљених око Исламске државе Ирака и Леванта (Идил) поново је активирало опасности од поделе Ирака на сунитски, шиитски и курдски кантон. Оживљен је давнашњи сан о коначном оснивању курдске државе.

Идеја о подели Ирака на три дела ипак није нова. Тренутни амерички потпредседник Џозеф Бајден је 2006, док је још био сенатор, промовисао такав приступ позивајући се на пример распада Југославије и Дејтонски мировни споразум. У међувремену се ситуација потпуно променила па се већина Ирачана, потпуно супротно југословенском сценаријуму, приликом испитивања јавног мњења изјаснила против разједињења земље. Изузетак су били једино Курди.

Слабљење власти у Багдаду очигледно иде наруку влади у главном граду ирачког Курдистана Ебрилу која ту види своју шансу за повећање аутономије и евентуалну независност.

Право питање је, међутим, колико је то реално.

Америка, коју око шест и по милиона ирачких Курда доживљава као кључног савезника, не подржава идеју о пуној независности Курдистана од Ирака јер у томе виде лош преседан који ће додатно дестабилизовати ионако трусан регион. Иран, Турска и Сирија се такође противе сепаратистичким претензијама, највише због бојазни да би око 21 милион Курда насељених на њиховим територијама могао доћи на сличну идеју.

Без обзира на то да ли ће се Ирак распасти по етничким и верским шавовима или ће бити федерација са Багдадом као главним градом, цела пометња изазвана походом џихадиста Идила само је додатно очврснула курдску позицију. Кад је ирачка војска напустила положаје дуж „зелене линије” (више од 1.000 километара) која раздваја аутономну регију под курдском управом, Курди су кренули у акцију. Њихове снаге безбедности, познате као Пешмерга („они који се суочавају са смрћу”), преузеле су контролу над целом територијом укључујући и град Киркук, који називају својим Јерусалимом, затим нафташка поља Баи Хасан, као и кључни гранични прелаз са Сиријом Рабију. Тако се под курдском контролом сада нашла петина ирачке територије укључујући и делове које им је својевремено, како кажу, „арабизовао” Садам Хусеин.

Курдски регион унутар Ирака већ неко време има више разлога за задовољство од остатка земље. Док су Багдад малтене непрестано потресале експлозије бомбаша самоубица, Ербил, главни град ирачког Курдистана, претворио се у једну од ретких безбедних дестинација у региону. Хришћани који су побегли из других делова Ирака управо су овде пронашли уточиште, а демократија иако је нагриза корупција делује као да се у овом региону најбоље држи.

Ситуацију, међутим, отежавају затегнути односи на релацији Багдад – Ербил. Ирачки премијер Нури ел Малики од почетка кризе са Идилом није затражио помоћ Курда, а чини се ни да они не би били претерано одушевљени идејом о конфронтацији са џихадистима.

„А и зашто бисмо?”, пита се један од локалних вођа, а преноси „Економист”. Њихов приоритет је одбрана Курдистана и његових житеља.

Ионако лоше односе престонице и провинције додатно нарушава подсећање на не тако давне, а ни најмање пријатне, догађаје из прошлости. У колективном сећању Курда још су живе слике напада отровним гасом из ваздуха 1988. који је наредио Садам Хусеин. Тада је погинуло око 5.000 људи.

Јачању курдске преговарачке позиције без сумње је допринела недавна изградња нафтовода. За само недељу дана на међународном тржишту је продато више од милион барела курдске нафте која је извезена углавном кроз Турску.

Процењује се да би, ако би инострани купци игнорисали вето који је влада у Багдаду ставила на трговину са Курдима, извоз нафте кроз нови нафтовод могао да се повећа на 400.000 барела дневно.

Када се саберу сви новонастали фактори који, бар за сада, Курдима иду наруку, не делују нереално ни њихова три кључна захтева која су поставили пред званични Багдад.

Најпре траже да им се законом потврди право да извозе нафту и да имају директну корист од пословања са страним фирмама. Од премијера Маликија такође очекују да им додели удео у федералном буџету, и, на крају, да борци Пешмерге буду плаћани из државне касе. Малики, истина, није досад био претерано мека срца за овакве захтеве али све чешће се чују гласови који тврде да овог пута из Ербила долази понуда која се не може одбити. У том смислу идеја да ће Курди имати користи од нестабилног или чак подељеног Ирака једноставно не држи воду.

Ситуација је готово парадоксална – толико жељена независност никад није изгледала реалније али шири контекст ипак сигнализира да би то била победа кратког даха. У таквим околностима све указује да би Курди тренутно имали више користи од веће економске и политичке аутономије унутар Ирака, уз подразумеван удео у буџету, него да се оствари сценарио о распарчавању земље на три дела. И њихови лидери чини се купују време тврдећи да нема потребе да се жури са независношћу, али протеклих неколико дана их је знатно приближило том циљу.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------------------

Екстремисти погубили 160 заробљеника

Багдад – Организација за заштиту људских права „Хјуман рајтс воч” јуче је саопштила да су ирачки екстремисти почетком јуна погубили најмање 160 заробљеника на две локације у граду Тикриту, преноси Танјуг. До тих података су дошли на основу анализе сателитских снимака и фотографија које су објавили сами милитанти, наводи се у саопштењу, пренела је агенције АП.