Руски дах у Европи

Недавно истраживање међу руским грађанима показало је да више од 60 процената испитаних жели да садашњи председник Владимир Путин и након избора 2018. остане на челу државе. Разлози за оволико поверење су вишеструки: од чињенице да је Путин земљу вратио у уски круг најмоћнијих светских сила, обезбедио сигурност грађана, утицао на привредни напредак Русије, вратио под окриље државе Крим и Севастопољ, учинио све што је било могуће да Зимске олимпијске игре у Сочију буду прави тријумф спорта, склопио више стратешких споразума (између осталих и онај са Кином вредан 400 милијарди долара) који би обичним Русима требало живот да учине лакшим… Укратко, већина се слаже да је Путин одговорио на очекивања бирача када је по трећи пут изабран за шефа државе.

Некако у исто време, у Европи као да влада другачије расположење. Наиме, житељи западног дела Старог континента изражавају оправдано незадовољство (нежељеном) улогом Американаца у њиховим животима. Према испитивањима јавног мнења, чак 74 одсто Немаца противи се инсталирању војних база НАТО у Источној Европи. Слично су реаговали и испитаници у Холандији. Испада тако да се евентуална жеља Алијансе да се прошири даље на исток, пре свега, суочава са (не)расположењем у сопственим редовима.

Када је у питању Немачка, разлоге за овакав став није тешко наћи. На 100. годишњицу почетка једног великог изгубљеног рата, и уз подсећање на сличну судбину у периоду 1939-1945. Немци су свесни да би се свако војно конфронтирање на Старом континенту њима неминовно обило о главу.

Релативна смиреност и прагматичност са којом је њихова предводница канцеларка Ангела Меркел пропратила руско-украјинску кризу, показала је да, иако су из Берлина на адресу Москве повремено стизале претње о увођењу најразличитијих санкција, Немачка не жели да у ту игру улази безглаво, на начин којим би себи од најактивнијег привредног партнера (Русије) створила опасног војног противника.

Испоставило се да је оваква логика имала смисла. Сукоб прозападних и происточних снага у Украјини, мада је у једном тренутку доживео врхунац обарањем украјинског војног транспортног авиона и погибијом 59 људи, као и гранатирањем неколико хеликоптера уз, наравно, жесток одговор владиних снага у којима су страдале стотине и побуњених и ненаоружаних цивила, па и деце, ипак се показао као решив.

Први корак повукао је председник Украјине Петро Порошенко најавом о привременој обустави ватре. Уследио је одговор Москве: Путин се одрекао права, које му је дао Горњи дом Думе (Савет Федерације), да у Украјину уведе регуларне јединице руске армије.

На терену ствари још ни издалека нису идиличне као у разговорима међудржавних преговарача. Пуца се и гине свакодневно, анимозитет прозападњака и происточњака чини се непремостивим. Али податак да ће у мировне разговоре о будућности Украјине бити укључени и лидери Доњецке и Луганске области говори довољно. Сетимо се, Порошенко је овакву могућност дуго упорно одбијао.

Све наведено одражава се на стање духа у Европи, поготово након америчког, изнуђеног, премештања на друге фронтове, пре свега ирачки и сиријски, и препуштања Европљанима да се највећим делом сами брину о сопственој безбедности.

Како наводи угледни немачки лист „Шпигл”, промена курса САД најавила је повољне промене – стављена је тачка на „америчке државне фантазије”. Доскорашњи „светски полицајац” затворио је касу из које је и шаком и капом захватао новац за финансирање сопствених оружаних снага. Тиме је умањена и америчка моћ у Европи, у којој мало ко данас сумња да би овај простор могао да постане поприште неког новог великог рата – можда оног последњег, свеуништавајућег.

Ово је и омогућило једној Аустрији да, без много буке Европске комисије, са руским „Гаспромом” потпише уговор о изградњи на својој територији деонице гасовода „Јужни ток”. На тај пут, нема сумње, ускоро ће се вратити и Бугарска (где су радови привремено обустављени), чим прилагоди нека своја законска решења, која су тренутно у нескладу са законима ЕУ чија је и она чланица.

Мада су многи склони да тврде како је рат најисплативији посао, изгледа да му већина ипак није склона. Ни на западу, ни на истоку.

Како је недавно пренео амерички дневник „Волстрит џорнал”, Владимир Путин је успео да пронађе пукотину у заједништву ЕУ и ту пукотину вешто користи. Питање је, међутим, колико би и он у томе био успешан да нису створене нове глобалне околности: економске муке САД, нагло привредно и војно јачање Кине и Индије, па и земаља Јужне Америке, летаргија која је захватила Европљане који ће тек морати да траже пут за даље – заједно или свако за себе, са Русијом или без ње…

Уосталом, није се узалуд у немачком језику појавила нова реч: „Russlandversteher”, а која означава „оне који разумеју Русију”.