Победници у рату, губитници у миру

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Историчар и публициста са Цетиња Предраг Вукић тврди да је разлог због којег званична Подгорица скоро „у тишини” обележава сто година од почетка Првог светског рата јесте у томе „што су Србија и Русија, ондашњи савезници, са њеног данашњег становишта геополитички непријатељи, а Аустрија, Немачка и Хрватска пријатељи”.

„Остаје питање на које нико од челника Владе Црне Горе није одговорио: у чему су то Аустрија, Немачка и Хрватска манифестовали пријатељство према Црној Гори у прошлости и данас? Који је то чин на коме би владама у Бечу, Берлину и Загребу морали бити благодарни? Таквог чина нема”, каже за „Политику” Вукић, који се не мири са чињеницом да у владином координационом одбору за прославу овог догађаја нема ниједног Србина. „Не може се афирмисати традиција славне црногорске војске из Првог светског рата на антисрпским основама и кривотворењем историје. То што нема места за Србе у том телу у складу са стварањем новог идентитета и новог човека па су тако изостављене оне личности које држе до традиционалне, патријархалне Црне Горе, утемељене на српском етничком идентитету, каква је била краљевина 1914. године.”

Према његовим речима, вредносни системи које данас баштини влада, с једне, и Српска православна црква (СПЦ) и српска интелигенција у Црној Гори, с друге стране, толико су различити да је то основни разлог што за Србе нема места. Он наводи да је неопходно узети у обзир српски етнички идентитет који је у то време био доминантан у Црној Гори.

„Иако се краљ Никола национално осећао Србином, а територијално Црногорцем, он је био политички сепаратиста који је нерадо увео Црну Гору у тај рат. У тренутку када је дошло до атентата у Сарајеву 1914. Србија није била спремна за рат, као ни Црна Гора. Ипак, влада на Цетињу је поручила да Србија може да рачуна на безграничну братску помоћ”, каже Вукић.

У тим тешким и пресудним тренуцима за народ Србије и Црне Горе, краљ Никола Петровић, како додаје Вукић, „одржавао је тајне контакте са аустроугарском дипломатијом, а њихова сврха ни до данас није разјашњена”.

„Краљ је водио тајне преговоре са царем Францом Јозефом, који су се завршили неуспехом. Желео је да склопи сепаратан мир са Бечом, али му је аустријска врховна команда одговорила да су њени услови безусловна капитулација Црне Горе, да аустријске трупе окупирају све градове и лучка пристаништа и да се интернирају и отпреме у ратно заточеништво сви мушкарци од 18 до 65 година живота. На то краљ није пристао, па се одлучио на одлазак у изгнанство”, истиче наш саговорник.

По речима Вукића, за Србе ће Гаврило Принцип бити националиста и патриота, а за Аустрију и Немачку терориста који је својим пуцњима отворио пут рушењу Аустроугарске.

„Српски народ нема разлог да носи синдром кривице, јер, као што је то луцидно рекао Емир Кустурица, није Гаврило Принцип отишао у Беч и убио Фердинанда на бечким улицама, већ је то урадио на улицама окупираног Сарајева”, наводи Вукић.

Он подсећа да су аустроугарске трупе почеле напад на ловћенски фронт, да би 11. јануара 1916. пао Ловћен, а два дана касније и Цетиње. На Цетињу је 22. јануара 1916. командир Петар Ломпар потписао одлуку о полагању оружја црногорске војске, што је значило њену капитулацију. Краљ Никола овај акт није признао као пуноважан.

„Распуштајући војску и одлазећи у изгнанство, краљ је запечатио судбину своје династије. Према томе, не може се осуђивати воља народа који је тежио уједињењу са Србијом што је 1918. верификовано одлуком велике народне скупштине у Подгорици”, поручује Вукић и додаје да ниједна власт у Црној Гори није водила рачуна о томе шта је са гробовима црногорских војника и официра који су оставили своје земне остатке широм аустроугарских концентрационих логора. „Интересантно да краљ Никола није испољавао нарочиту бригу за своје ратне заробљенике. Док се налазио у изгнанству у Француској, није дизао глас ни против аустроугарске окупације ни њених злодела.”

Он истиче да је у рату Црна Гора изгубила 63.000 људи (26 одсто становништва), а Србија је остала без 1.250.000 људи (28 одсто становништва).

„Када би се свео укупан биланс ове људске кланице, Србија и Црна Гора јесу победници у рату, а губитници у миру. Вољом регента Карађорђевића и великих западних сила укинуте су обе српске краљевине и створена југословенска заједница као замена за растурену Аустроугарску монархију”, каже историчар са Цетиња. „Српски народ је изгубио две, а није формирао јединствену националну државу без Хрватске и Словеније. Стварањем Југославије српски народ је ушао у апокалиптички след своје историје који траје до данас.”