Савет без саговорника

Председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ ових дана писала је влади тражећи састанак. Како одговора још нема, Бараћева се прибојава да ће и друга Коштуничина влада наставити са праксом да игнорише ово тело, које је пре седам година основано као њена десна рука у борби против корупције. Међутим, од самог формирања 2001. године савет је такорећи на ратној нози са својим послодавцем.

"Очигледно да се став Савета и свих досадашњих влада о корупцији разликују. То само по себи не би било лоше, јер може да допринесе решењу проблема. Међутим, проблем је што се о томе не разговара", каже Верица Бараћ.

Сви се, како каже, слажу да је много корупције у Србији. Међутим, нема правог разговора о томе како би се она могла сузбијати. "То на неки начин влада заобилази. Не само када је Савет у питању него то је проблем и осталих антикорупцијских иницијатива. Сличан проблем има и повереник за информације", истиче Бараћева.

Она тврди да Коштуничина влада упорно избегава да призна каква је суштина проблема корупције и колике су њене размере. "То се на овај или онај начин покушава заташкати."

Сваки извештај о некој афери, шта су открили и шта би требало урадити, Савет је прво достављао влади, а затим, како је то и договорено, на увид и јавности.

Председница Савета тврди да се ипак однос владе према њима мењао. Најкооперативнији су, како каже, били у влади Зорана Живковића. Касније је било све мање отворених разговора о конкретним проблемима. "За време Живковићеве владе било је макар расправа. Ми се нисмо сложили са том владом око нашег извештаја о извозу шећера или о неким приватизацијама, али смо макар о томе разговарали. Клима за борбу против корупције је била боља. Пре свега зато што мора прво да се призна да проблем постоји", објашњава Бараћева.

Међутим, и сам Савет је временом донекле губио на кредибилитету јер су га напуштали многи утицајни чланови. Из прве поставе Савета отишао је председник Слободан Бељански, чланови Чедомир Чупић, Загорка Голубовић, Војин Димитријевић и покојни Никола Милошевић.

И поред свега Бараћева тврди да су извештаји Савета утицали како на владу тако и на јавно мњење. "После нашег извештаја у афери ’шећер’ ипак се нешто десило, није било негирано да има шверца, признато је да се нешто мора учинити." Један од последњих извештаја који су поднели тиче се приватизације у "Југоремедији".

Миодраг Радојевић, сарадник Института за политичке студије, не слаже се са Верицом Бараћ. Он тврди да се однос Савета са владом није временом погоршавао већ да је лош од самог оснивања.

"Има се утисак да је у време владе Зорана Ђинђића и касније Зорана Живковића Савет толерисан као нека врста икебане. Он је и формиран под притиском међународних организација и јавности. Сетимо се афере са телевизијом ’Пинк’ и чланом Савета Чедомиром Чупићем када је критиковао власника ’Пинка’ и како је реаговао тадашњи премијер", подсећа Радојевић.

После притисака у јавности, за време Живковићеве владе, нешто се, како каже, поправило.

"За време Коштуничине владе постоји однос тихог игнорисања. Савет постоји као украс који говори о нашој ’спремности’ да се боримо против корупције, али се нешто много не пита. Међутим, у последњем периоду Србија је почела да убира и неке позитивне поене у борби против корупције хапшењем припадника ’стечајне’, ’друмске’ и других мафија. То је донекле подигло рејтинг наше земље", сматра Радојевић.

За разлику од Савета, положај Одбора за спречавање сукоба интереса нешто је другачији јер није владино тело. Његове чланове бирају Скупштина, Уставни суд и Адвокатска комора.

"Закон о спречавању сукоба интереса предвиђа да су сви органи и организације дужни да нам на наш захтев доставе информације које тражимо, а то значи и влада. Ми комуницирамо само службено. Ако неко од функционера из владе не достави извештај ми покрећемо поступак. За сада немамо неке веће примедбе на владу", каже Милован Дедијер, председник Одбора.

Можда ипак више од речи о односу власти и према овом телу говори податак да извештај који је Одбор поднео о свом раду у току 2006. године још није стигао на дневни ред парламента иако је предат у фебруару. Таква је била и судбина извештаја за 2005. годину.