Без водича нема извоза

Чачак – Царински савез Руске Федерације, Казахстана и Белорусије, почев од 2012. године, усвојио је техничкепрописе (регламенте) за 34 групе производа и стигао тек на пола пута, јер ће их на крају бити укупно 66. Тај термин (правило, француски) означава и обухвата норме које мора да задовољи страна роба, упућена на тржиште Царинског савеза. Дакле, налик директивама Европске уније о безбедности производа.

– Регламентима су одређени захтеви које производ мора да испуни, као и обавезни поступци за његову сертификацију. Привредна друштва из Србије, која се тек спремају за излазак на тржиште Царинског савеза, треба унапред да се упознају са ограничењима која их очекују – каже за „Политику” академик Јосиф Зиновјевич Аронов (66), руководилац Сверуског научно-истраживачког института за сертификацију (ВНИИС) у Москви.

Он је на ову тему говорио нашим привредницима у Пријевору код Чачка, на семинару под називом „Како српско предузеће да изађе на руско тржиште?” у овдашњем Истраживачком центру за управљање квалитетом и поузданошћу (DQM), чији је оснивач др Љубиша Папић, редовни професор на чачанском ФТН-у.

– Проблем изласка било ког предузећа на тржиште друге земље увек је компликован, због две врсте баријера. Прве су тарифне, али њих, на вашу срећу, немате, јер је 2000. потписан споразум РФ и СРЈ о слободној трговини којим је Русија одредила царину од само једног процента. То важи за 99 одсто робе која долази из Србије. У оно време то је био корак какав није постојао нигде у свету. Али, преостало је да савладате другу групу нетарифних баријера. О томе постоји и сликовита руска пословица – док не сазнаш где је плитко, немој да улазиш у воду. Реч је о тржишту од 80 милиона квадратних километара са 170 милиона становника – истиче академик Аронов.

На тај простор Србија извози углавном пољопривредне и прехрамбене производе, електричне машине, опрему за индустрију опште намене, подне облоге и друго, а све те врсте подлежу регламентима. Садашњим или будућим, јер ће у наредним годинама бити спакована правила и захтеви за још 32 врсте робе.

– Раније, сертификат за руско тржиште српска предузећа добијала су директно, обративши се било ком органу задуженом за издавање тог документа. Оснивањем Царинског савеза ситуација се променила: сада предузеће из Србије мора да поседује своје представништво у ЦС-у, тачније речено лице које одговара за ту робу, а под јурисдикцијом је држава Царинског савеза. Дакле, ако производ нанесе неку штету, то лице као руски држављанин биће одговорно пред законом наше земље. Ово је потпуна новост и почела је да се примењује са усвајањем сваког новог техничког прописа.

– Много зависи од врсте производа. Само трошкови испитивања робе могу износити између 40.000 и 100.000 рубаља, дакле од 800 до 2.000 евра, па и више, али то нису једини издаци. Сертификација подразумева и анализу услова и начина израде неког артикла код произвођача. То значи да стручњак из руског органа за сертификацију мора да дође у предузеће у Србију и спроведе проверу поступка, а то су нови трошкови – наглашава академик Аронов.

Московски професор прича да је недавно у руској престоници држао исти семинар за трговце из Јапана, и да је „у просторију од 40 места дошло више од 60 заинтересованих”.

-----------------------------------------------------

Компликован систем сертификације

У Русији је прихваћен врло компликован систем сертификације. За одређене групе производа тај поступак спроводи надзорни руски орган, док се за друге групе примењује такозвано декларисање, односно изјављивање. Другачије речено то је самосертификација, када сам произвођач тврди да његова роба одговара захтевима техничких прописа. Машине и опрема морају да прођу сертификацију док су сви прехрамбени производи у другој, да кажемо лакшој групи.

Све ово, разуме се, може значајно да увећа трошкове и цену робе.