Француска и Балкан у новом добу

Како је својевремено приметила Мадлен Олбрајт, „да би се схватила Европа, мораш бити или геније или Француз”. Заиста, Европска заједница, која је формирана десетак година послеДругог светског рата, представљала је пројекат који је пре свега задовољавао француске геополитичке интересе. Први пут након Наполеонових ратова, Француска је у том времену била водећа земља западноевропског света, способна да обезбеди стратешку аутономију чак и према САД. Таква заједница, која је трајала током хладног рата, представља у бити француски идеал Европе: политички савез суверених европских држава, којим управљају велике земље и који пројектује моћ на остатак света – што подразумева и војне интервенције.

Кључна француска личност те епохе био је генерал Шарл де Гол, који је истовремено са развојем европског пројекта као мултипликатора националне моћи, поспешивао на све могуће начине развијање мултиполарног света. Идеја националне суверености је вечна француска опсесија, коју је Де Гол реализовао кроз задржавање права вета у Европској заједници, као и кроз развијање сопствених нуклеарних капацитета, независних од америчког штита. Иако убеђени антикомуниста, повремено је ометао америчке интересе у Африци и Азији, јер је сматрао да свет под доминацијом једне силе – а веровао је да је то била Америка, упркос постојању СССР-а – представља потенцијалну опасност по суверенитет Француске.

Та епоха је завршена рушењем Берлинског зида и уједињењем Немачке. Штавише, распадом Чехословачке и Југославије дефинитивно је оборен версајски поредак. Од свих европских престоница, није чудо да је баш у Паризу овај развој догађаја дочекан с највећом резервом. Као што је доба хладног рата било златно доба европске интеграције за Француску, тако је почетак постхладноратовског времена означио период у коме је констелација прилика била идеална за Немачку. Баланс снага у Европи нарушен је у немачку корист 1990. године. Уместо Европске заједнице било је могуће у том моменту чак замислити алтернативу у виду економске уније Немачке и централноевропских држава, што је био идеал немачке цивилне елите, још од стварања германског царства 1871. Шта је био одговор Француске?

Како би задржали Немачку привезану уз европски пројекат и предупредили њену самосталну политичку акцију, Французи су убрзали преговоре у вези са Мастрихтским уговором, којим је тадашња Европска заједница постала данашња Европска унија. Тим уговором је установљена заједничка монетарна политика по моделу Бундесбанке и у примарном интересу Немачке, чиме је она дефинитивно задржана у „европском кавезу”.

Проблем са овом стратегијом је био што је тиме Француска себи и другима ускратила маневарски простор у вођењу монетарне и економске политике, која се показала кључном у времену финансијске кризе од 2008. године. Политика јаког евра, ниске инфлације и високе каматне стопе учинила је да јаз између Немачке и остатка Европе постане толико велики да је она израсла у централни фактор на континенту, коме не треба више партнер за вођење Европе. Уз то, Француска је покушај оваквог неутрализовања Немачке платила и интерним социјалним тензијама.

Међутим, и та постхладноратовска епоха је готова, па се поново суочавамо са репозиционирањем, како на глобалном нивоу, тако и у самој Европи. Немачка неће бити више у комотној позицији као лидер који не мора да преузима одговорност и да се опредељује према најважнијим геополитичким питањима. Дебата о циљу и карактеру Европе поново је отворена. Немачка ће се залагати за економско управљање Унијом преко Европске централне банке и Европске комисије, док ће Французи тражити да се економско одлучивање врати у политички оквир, где шефови држава и влада доносе кључне економске одлуке, које Европска комисија само спроводи. Французи желе фискалну унију, а Немци фискалну дисциплину. Француска ће желети да оживи унију за Медитеран и стави акценат на сарадњу са државама северне Африке и Блиског истока, док ће се Немачка фокусирати на источну Европу, као толико пута раније у историји.

Која год визија да превагне, постаје јасно да Европа не може остати затворена у себе и да ће интеракција са остатком света одлучујуће утицати на њен интерни карактер. Та спознаја ће имати драматичне последице по Балкан, који из европоцентричне визуре делује као маргина или слепо црево, али у ширем контексту који се помаља постаје важна спона између централне Европе и Медитерана, као и између западне Европе и Мале Азије. Нови значај Балкана видимо кроз пробуђено занимање САД и Русије за ставове овдашњих влада по питању Украјине, планове о новом гасоводу, али и кинеску куповину луке Пиреј.

Србија мора разумети ове промене у свету и Европи, па у новим околностима тражити партнере да изгради инфраструктуру и постане важна тачка транзита у међународној трговини. Европска политика Србије се не сме сводити на обраћање чиновника Европске комисије Народној скупштини, већ на изналажење места и улоге у савременом свету, где нећемо бити слепо црево, већ корисна станица Европе за интеракцију са другим регионима.

Програмски директор ЦИРСД