Број житеља

„Нема милион“ – тако је гласио најсувислији одговор на недавно трик-питање моје незнатности: „Колико Загреб има становника?“ Понудио га је млади хрватски писац Иван Шамија. Иако звучи једноставно, тај одговор подразумева изграђен лични однос према појави прилично присутној не само у Загребу него и у целој бившој Југославији, где разни кроз разговор радо увеличавају број житеља матичних градова. Тако се на Форуму.хр на питање „Колико Загреб има становника?“ полази од милионскогброја. Додуше, зашто и не би кад је Јура Стублић још 1982. у хиту Загреб је хладан град певао: „Ми смо његови становници/ и има нас око милион“? Шамијин одговор је изврстан јер реферира не само на појаву о којој причамо, него и на песму која је шири.

И у осталим срединама у региону, кажем, присутна је дотична појава. Иако последњи пописни податак кад је српска престоница посреди нешто мало премаша милион и шестсто хиљада житеља с агломерацијом, на сајту упознајсрбију.цо.ср може се пронаћи рекордно претеривање: „Београд има 2.400.000 милиона становника на простору града.“(Да не обраћамо сад посебну пажњу на то што је грешком уредника веб-странице и/ли оног ко је писао цитирани прилог, број Београђана увећан не за планираних тридесет три одсто него за непојмљивиброј.) На помињано трик-питање и у вези са тврдњама на појединим сајтовима, а примењено на Нови Сад, број житеља досеже триста педесет до четиристо педесет хиљада, што је такође пристојно претеривање. По истом принципу,на пример, Подгорица уме да порасте до више од двеста хиљада, а Сарајево до седамсто хиљада становника. Иако интернет није најпоузданији расадник информација, може му се веровати сразмерно знатно више кад су у питању подаци о броју житеља одређеног града на Википедији. А што је лакше утврдити погрешку, она звучи наивније.

Како би у ствари требало да звучи бенигна лаж о којој је реч? Другим речима: шта жели да постигне неко ко се не бави туризмом – његови разлози су јаснији – тиме што ће се пред саговорником похвалити да је у његовом граду двадесет, сто, двеста, триста или осамсто хиљада људи више него што их у ствари има? Тражење одговора ме је и навело да на неколико путовања, што дискретније, поставим поменуто трик-питање. Наравно, део порива за увеличавањем сопствене средине потиче из жеље за макар вербалном компензацијом њеног провинцијализовања распадом бивше земље, смањивањем сопствене државе и њеног осиромашења. Али то је само новији, и зато непотпун аспект одговора. Занимљиво је да сам у успутној потрази за његовом допуном, најмање претеривања с овим у вези, што се региона тиче,чуо у Љубљани. У Барселони пак има оних који на трик-питање намерно тврде да је број становника њиховог града мањи од стварног. То ме је и довело до мало потпунијег закључка, који је толико прост да ми није пријатно да га директно изрекнем.

Можда је боље одговорити индиректно. Можда и није, али поменућу састанак домаћих писаца и културних радника с немачким новинарима у просторијама Српског ПЕН-центра од пре неколико година. На делу је била размена података о ситуацији у каквој се налазе германски, односно овдашњи књижевни часописи. Од Немаца се могло чути да су околности све горе, у смислу све нижих тиража и хонорара. (По сопственом искуству, моја незнатност може да тврди да је за прилог за текст наручен од стране неког од познатијих књижевних часописа на германском подручју тешко добити хонорар нижи од триста евра.) После немачких новинара, у просторијама ПЕН-ареч је узело неколико овдашњих писаца и културних делатника, међу којима и уредница извесног нишког књижевног часописа. Казала је отприлике како је код њих све у реду као у најбоља времена у смислу да они исплаћују не само хонораре за приче, преводе и лектуру, него чак и за коректуру. После ми је један нишки колега рекао да хонораром од тог часописа није намирио дугове за такси до редакције, у коју је ишао да потпише уговор за хонорар.