Контумац

„Човек без особина” је дебела књижурина од 1.262 странe коју можете прочитати једино ако сте на годишњем одмору и немате ништа чиме бисте убили слободно време. Али, као што се зна, стање свести познато као доколица најбоље обнавља мозак, па вам препоручујем да ово капитално дело Роберта Мусила узмете у руке. Не кажем да ћете успети да га у целости прочитате (одмори су све краћи, а беспослица све ређа), али када уроните у ту књигу неке ствари ће вам постати много јасније.

На пример, ко је крив за избијање Великог рата, што је тренутно горућа тема у светским интелектуалним круговима. Мусил некако даје до знања да главни кривац није, како се иначе навелико труби, Гаврило Принцип, већ би то могао бити јунак његовог романа, Урлих, измишљена особа, Der  Mann Ohne Eigenschaften, по коме је само дело добило назив. Урлих је, наиме, продукт једног декадентног друштва, склоног паду, који се звао Аустроугарска монархија.

Мусил у свом ремек-делу, писаном годинама, не помиње експлицитно своју отаџбину већ за њу има лако препознатљиву кованицу Каканија. Наиме, скраћеница K.u.k. односила се на Kaiserlich und Königlich (царско и краљевско) и све владине институције у Аустроугарској су биле обавезне да носе тај префикс испред својих назива. Дакле, Мусил користи алегорију да би своју домовину описао као нешто што споља сјаји величанственом светлошћу, а изнутра, разједана умором и бесмислом, полако трули.

Представник једног таквог друштва, осуђеног на пропаст, и земље која ће се после изгубљеног рата свести на мање од 20 одсто своје првобитне територије, јесте човек који нема својства. Урлих цео свој век проводи не представљајући ништа. За то није крив нити он, па чак ни његова земља која хрли ка пропасти, већ нека невидљива болест за коју би најближа дијагноза била – историја. Али, ни то није довољна одредница, можда би се пре могло рећи – судбина. У сваком случају, нешто толико дуготрајно и непредвидљиво да му се не вреди супротстављати.

Занимљиво је да је Аустроугарска била замишљена као савршено уређена земља. Толико савршено да јој је то морало доћи главе (савршене ствари, као што је познато, не постоје). Та велика империја ослањала се на мерење. Сматрало се како се све може измерити и довести у ред. Од главног шора у некој селендри до обима главе масовног убице. Све је било уредно пописано и заведено у систем за који је држано да је савршен. Када ходате природњачким музејом у Бечу схватате колико је вере полагано у заблуду да је свет могуће разумети и покорити.

Једино што у таквој поставци није било места за непредвидљиву људску природу. Дух се није уклапао ни у какву номенклатуру, није било могуће пописати његове атрибуте и завести их у правилник који би био општеважећи за целу монархију. Зато је рађено на примерцима које је Мусил назвао „човеком без особина”. Такви људи би се савршено уклапали у замисао о потпуно прорачунатом систему државног уређења. У таквом друштву не би било места изненађењима и ирационалном понашању. Све би било предвидиво и по правилима.

Остатке једне такве илузије виђамо куда год пођемо средњом Европом, па чак и у Земуну, ако пажљивије загледате. Једна од најинтересантнијих институција Каканије био је тамошњи Контумац. Номинално, била је то здравствена установа, основана у осамнаестом веку, која је требало да се брине о одбрани од разних болештина, углавном куге, које би могле бити пренете из Турске, на чијем ободу се налазио Београд, у Аустроугарску, где је Земун био прво насељено место. Али, Контумац је временом прерастао у неку врсту филтера, бране за нерегуларна лица која су могла залутати у савршену државу људи без особина. Тај карантин је угостио многе Србе, чак и Карађорђа, колико ми је познато.

Шта се ту касније тачно догађало, када је Контумац прерастао у санитарно-привредну установу, педантни пописивачи робе, стоке и људи не могу нам рећи. Да ли се ту само царинило, вршили се лекарски и ветеринарски прегледи, или се ишло и мало даље, остаје непознато. На место хроничара Земуна могли би ступити уметници који би попут Роберта Мусила ствар препустили фантазији. У сваком случају, у главама људи са маштом Контумац би вероватно прерастао своју бирократску намену и постао нешто као парадигма. Гранично место између правилног и неправилног, предвидивог и непредвидивог.

Одмах се намеће идеја како је Европска унија нека врста великог, свеобухватног Контумаца. Да би се у њу ушло (из оправданих разлога, ја у том тренутку нећу бити присутан) биће потребно проћи све могуће провере и промене које ће нас учинити другачијим од онога што смо сада. Бићемо поправљени и прилагођени новој Каканији. Свако од нас ће помало бити Урлих.

Неко ће рећи да запостављам идеале на којима почива једна тако племенита идеја као што Европска унија, простор неометаног кретања људи и роба, бастион слободног изражавања и људских права. Да, али који људи и на који начин ће те идеале спровести у живот? Како ће изгледати циљ који је, по правилу, састављен од средстава којима смо дошли до њега? Видећемо. Опростите, видећете...