Стаклена башта из тањира

Када бисте се са једним од водећих британских стручњака за екологију кладили ко више доприноси глобалном загревању: пешак или аутомобил, и рекли ово друго, изгубили бисте. Крис Годал, својом рачуницом која популарне еко митове окреће на главу, доказује супротно.
Производња хране данас захтева толико енергије, тврди он, да је човек који трошећи калорије одшета до продавнице кривац за већу емисију угљендиоксида него аутомобил на истој релацији. Аутор књиге "Како живети живот с мало угљеника" је до ових теза дошао проучавајући колико се штетних гасова одговорних за настанак "стаклене баште" емитује током прераде и обраде говеђег меса.

Док преживљавамо и трећи овогодишњи удар тропских врелина, климатске промене су као једна од централних глобалних брига изгледа почеле директно да се тичу и онога шта стављамо у тањир. "Вожња од пет километара средњим аутомобилом избацује у атмосферу око 900 грама угљендиоксида. Уколико ходате, на тој дистанци потрошите око 180 калорија. Да бисте их надокнадили, потребно је око 100 грама говедине, за чију производњу се у атмосферу емитује 3,6 килограма угљендиоксида, четири пута више него вожњом колима."

На основу онога што научници пристојно називају "крављом продукцијом метана", Годал закључује да је сточарство озбиљан загађивач човекове околине, јер је гас који крава ослобађа током процеса варења чак 21 пут штетнији од угљендиоксида.

А шта би било да исти пешак уместо говедине попије чашу млека? Да би надокнадио калоријски дефицит, треба му 4,2 децилитра. По стандардима млекарске индустрије, да би се добила ова количина млека у атмосферу ће отићи 1,2 килограма угљендиоксида, опет више него што би био негативни учинак аутомобила.

"Користимо огромне количине прерађене хране. Три четвртине енергије коју троше супермаркети одлази на хлађење хране која је негде другде произведена. Смрзнути оброци су савршен пример бацања енергије. Припремите оброк а онда користите велику количину енергије да бисте их очували", каже овај кандидат британских Зелених за посланика у Вестминстеру.

Сличног мишљења је и "Обзервер" који до еколошке етике толико држи да има колумнисту који се овом темом бави пуно радно време. Британски лист читаоцима предлаже да што пре науче да размишљају у складу са новом мером коју су крстили "carb", скраћено од карбон, угљеник, што одговара 100 грама угљендиоксида.

Дијета "carb" полази од тога да наши свакодневни избори, па и избор намирница, утичу на глобалну ситуацију – отапање леда, несносне врућине, појаву поплава и урагана. Њоме се не може стићи до фантастичне линије, али се може допринети "мршављењу" око 11 тона угљендиоксида за које је годишње у просеку одговаран сваки становник Земље.

Еколошки коректан становник своју бригу о планети показује у потрошачкој корпи. Амерички истраживачи тврде да потрошња намирница у једној просечној породици учествује с петином у укупном загађењу околине, раме уз раме са превозом.

Данас се не једе више него пре тридесет година, али се разликују намирнице које се користе и раздаљина коју оне прелазе од места свог настанка до наше трпезе. Мени "0 километара" састоји се од сезонских локалних намирница, које двоструко мање загађују од оних иностраног порекла, као што су тајландски пиринач, грчки парадајз или средњоамеричке банане.

Килограм трешања или неког другог воћа које из Аргентине авионом стигне до Рима потроши 5,4 кг нафте загревајући атмосферу за 16,2 кг угљендиоксида. На страницама State of the World, најутицајнијег годишњег извештаја о здрављу Земље, може се наћи упозорење шведских истраживача који тврде да је оброк са месом и намирницама иностраног порекла одговоран за чак девет пута већу емисију угљендиоксида него оброк биљног порекла исте количине припремљен од локалних сировина.

Тренд да еколошки коректан потрошач неће све јести током целе године заживеo је и у помодној, али еколошки зрелој Калифорнији. Куварица Лора Стек и Јуџин Кордеро, професор метеорологије са Универзитета у Сан Хозеу, осмислили су "global warming diet" – дијету глобалног загревања – која чува линију и смањује загађеност. Дијета полази од тога да се, пре него што стигне на трпезу, храна узгаја, бере, прерађује, пакује, транспортује и лагерује – уз велико расипање енергије. Ово би могло да се смањи коришћењем локалних и сезонских намирница органског порекла, пре свега махунарки, јечма, интегралног пиринча и јунетине гајене у природи. У оквиру ове дијете предвиђа се и смањење коришћења меса и месних производа, јер је по извештају УН из 2006. узгој стоке одговоран за 18 одсто емисије штетних гасова.

Италијани, творци модних трендова, прихватили су еколошке поуке у вези с храном. Овог лета у свим посластичарницама од Кунеа до Калабрије хит је сладолед који је носио ознаку "0 километара", што значи да је направљен само од локалних сировина.

Ако се по подацима Републичког завода за статистику зна да су у првој половини ове године домаћинства у Србији трошила 38,3 одсто укупних месечних примања на храну, није згорег подсетити да се против глобалног отопљења може борити и сладоледом, а при том још и допринети локалној економији.