Српкиња на острву Бали

Душанка Васиљевић (25), будућа академска сликарка пореклом из Зајечара, боравила је годину дана на индонежанском острву Бали, смештеном на ободу Индијског океана. Била је тамо са још 200 студената из свих крајева света који се сваке године у августу упуте на ово, прилично чудесно, путешествије. Они су имали срећe да добију стипендију коју даје Република Индонезија, а циљ путовања јесте да млади из разних крајева света упознају живот и обичаје ове далеке земље.

Душанка је за овај програм чула од друга, пријавила се, добила индонежанску стипендију, уз доста муке сакупила новац за авионску карту и отишла на острво препуно цвећа, врелих вулканских језера, хиндуистичких храмова и мирољубивих, насмејаних људи.

После путовања од 30 сати стигла је у главни град Ден Пасар, сместила се у универзитетском насељу и брзо се адаптирала на нетакнуту природу.

– Прво што треба да урадите на Балију јесте да изнајмите мотор, јер је то основно превозно средство на острву, јавног превоза готово да и нема, а аутомобили су реткост – прича Душанка Васиљевић.

Приликом изнајмљивања мотора треба се ценкати, јер су цене за "беле људе" нешто више. Успела је да се договори за закуп од 1.000.000 рупија на два месеца, што је око 100 долара и тако је Душанка отпочела истраживање обичаја људи са Балија, чији је друштвени живот нераскидиво повезан са религијом. Свака породица има лични храм и свакодневно приноси дарове из природе, обично корпице пуне лишћа и цвећа.

На Балију, каже она, постоје три врсте језика, што је у тесној вези са постојећим системом касти. Локално становништво подељено је на брамане, кшатрије, вешије и судре.

– Становништво није толико економски раслојено, основа поделе на касте у њиховом прилично модернизованом друштву највише има везе са напредовањем у оквиру религијских ритуала – вели Душанка.

Готово сваки дан у години је празник, а један податак је довољно илустративан: свака месечева мена се слави, а ритуали после ноћи пуног месеца трају по три дана. На улицама плешу сви, од петогодишњих девојчица до одраслих.

– Њихова Нова година, која долази на сваких 410 дана по нашем календару, посебна је прича. Припреме за светковину трају читав месец. Припремају се огромне лутке, слично као у Кини, и оне представљају демоне. На дан Нове године настаје потпуни хаос у најпозитивнијем смислу – говори Душанка. У току целог дана траје светковина, а људи са Балија уништавају те лутке и плешу док не падне мрак. Онда настаје мук, због којег је Душанка имала и један пех на путу.

– Нисам знала да после толиког славља људи улазе у куће и да се гасе сва светла. Та тишина траје следећа 24 сата, јер, по веровању, зли духови које су нападали треба да се смире – присећа се Душанка.

Те ноћи је после пада с мотора ишчашила ногу, али и упознала древну медицину и стекла пријатеља Ађика. Његов деда јој је залечио повређену ногу.

– Ипак, два су битна правила на Балију: немој да једеш зелену салату, јер је увек лоше оперу, и немој да се разболиш – са осмехом каже Душанка.

Киша ретко пада и то у тачно одређено доба дана, тако да је, каже Душанка, могуће навијати сат по њој. Бали је, због великих таласа Индијског океана, као створен за сурфере, тако да Аустралијанци, њихове "комшије", праве читаве походе на Бали да би тамо јахали на таласима.

Она је своје путовање посветила снимању филма о чудесном индонежанском острву и направила је 10 сати видео-материјала. За пола године научила је језик, а понуђено јој је и место асистента на тамошњем факултету.