Да ли је премијер најнападанија личност

Није познато како је реаговао већ помало заборављени доскорашњи лидер Демократске странке Драган Ђилас ако је чуо изјаву премијера Александра Вучића да је „највероватније најнападанија личност у читавој Србији”, али могло би се претпоставити да се сетио  више од 200 „својих” насловница у таблоидима за годину и по дана. Управо је његов случај пример, по речима Ђорђа Вуковића из Цесида, како изгледа оркестрирана медијска паљба по једној особи. А Вучић је далеко од тога, сматра Вуковић, који мисли да је са становишта позиције коју заузима премијер „врло слабо нападан”.

Председник Владе Србије је минулог викенда казао да политичари морају поднети да буду критиковани, додајући да је он највероватније најнападанија личност у читавој Србији и да са тим може живети, али да је проблем ако се шире лажи о њему и да када ОЕБС преузме такве лажи да на то мора јавно да реагује. Почетком прошлог месеца, из истог разлога, за њега се жестоко заложио његов министар и коалициони партнер Александар Вулин, затраживши од ОЕБС-а, представника великих сила и струковних удружења да зауставе кампању против, како је навео, грађанина Александра Вучића и његове породице и оценивши да је у Србији најопаснија ствар бити „члан Вучићеве породице или пријатељ”. Вулин је у писаној изјави оценио да у Србији има медијске и сваке друге слободе за све осим за Александра Вучића и његову породицу.

И политичком аналитичару Бранку Радуну тај случај са ОЕБС-ом, који устврди да постоји цензура и гушење медијских слобода у Србији, а онда се томе придружи гомила људи из политичког и интелектуалног живота, делује као кампања. Та ствар са нападима на Вучића је, иначе, како каже, прилично комплексна – не може се рећи да су све организовани напади, да је све кампања, али се не може рећи ни да је све спонтано. Али њему то ипак говори да је пре неколико месеци заиста прошао Вучићев „медени месец” – не са медијима, како то иначе изгледа, него са неким интересним групама и центрима моћи у земљи и иностранству.

„Очигледно да су га неке интересне групе доживеле као претњу. То и сам Вучић помиње – тајкуни, странци... Очигледно некоме у међународној заједници не одговара да је он толико популаран и да у тој мери доминира политичким животом. Некима опет не одговара што одржава солидне односе са Русијом и што Србија није осудила Русију за оно што се дешава у Украјини. Разлози за нападе су различити”, указује Радун и додаје да је проблем што се код нас мешају две ствари: критика власти и дисквалификовање носилаца јавних функција (лични напади, етикетирање).

На овом месту ваља подсетити да је Вучић у претходној изборној кампањи био вероватно најненападанија личност. Аналитичари су били прилично сагласни у оцени да је то отуда што су се готово све странке надметале за најбољу „удавачу”, то јест, како се у време кампање спекулисало, Вучић је разнима обећавао постизборне коалиције и министарска места. Злобници тврде да, на пример, Борис Тадић још није изгубио наду да ће бити „Дачић уместо Дачића”, па стога, наводно, критику усмерава управо на овог члана владајуће коалиције. Тадић такве инсинуације, наравно, демантује.

Вероватно најтежа квалификација на рачун Вучића током кампање и пре ње, стигла је од Драгана Ђиласа, коме је у почетку Вучић био једина светла тачка владе Ивице Дачића, да би затим постао ни мање ни више него – диктатор. Ђиласови противници кажу да такав заокрет почиње онда када је постало јасно да му нема спаса на месту градоначелника Београда, али то што је говорио тада најистакнутији човек опозиције Вучићу свакако није наудило, показује резултат избора од 16. марта.

Ни сада, по мишљењу Радуна, опозиција не може да се наметне у критикама Вучића, није довољно снажна и јединствена за то. У критикама предњаче, оцењује Радун, неки медији, јавне личности, разне групе преко друштвених мрежа, портали, сајтови... Ти напади долази са различитих страна, са различитих идеолошких позиција. Представници тзв. модерне Србије га критикују за ауторитарност, за увођење диктатуре и слично, а из неких „патриотских кругова” стижу оптужбе да занемарује националне интересе, да је Бриселски споразум штетан, да је занемарио и пустио низ воду Косово...

Такве критике на рачун премијера, како каже, нису неуобичајене на овим просторима, али нису ни редовна пракса, па подсећа на сличну „негативну енергију” испољену према Ђинђићу, касније и према Коштуници, а које је, опет, Борис Тадић годинама био поштеђен.

Ђорђе Вуковић, међутим, указује да је очекивано да будеш најнападанија личност кад си председник владе, чак и у другим земљама, а камоли у Србији, где сви очекују од владе да све заврши. И у томе Вуковић не види ништа спорно. Мисли чак да је према Вучићу врло слаб одијум у јавном мњењу, или да је врло мало критичких, а камоли негативних текстова и прича о њему.

„Чак и они који имају критички однос према постојећој власти то чине тако што избегавају њега да критикују. Они критикују, рецимо, лоше стање у појединим секторима па се осврну на неке друге појединце, било из његове странке било из других странака које чине владу. Али не директно на њега, између осталог и зато што он има врло висок рејтинг у јавном мњењу и то избегавају. Mислим да ова тврдња да је најнападанији има превентивну политичку или популистичку логику – управо да би избегао критике”, сматра Вуковић.

Он се слаже да је ипак нешто другачије него у периоду до последњих избора, када је, како подсећа, према извештајима БИРОДИ или БИРН, постојала само „медијска сцена СНС-а”, то јест дисбаланс у корист напредњака и Вучића је био такав да је то било далеко од озбиљног демократског процеса.

„Ми сад говоримо о томе да постоје поједини критички текстови о њему, али не видим да је он најнападанија личност. У суштини, период владе у коме он представља доминантну политичку фигуру траје скоро две године и после неког периода он би требало да да одговоре на нека питања у односу на то шта је обећавао и шта је испунио. Рецимо, шта би са обећањима о реформи, о променама, о (не)задуживању... Нама је процес задуживања мање-више идентичан оном за време Мирка Цветковића. То су неке ствари на које би требало да одговори. Мислим да ту има пуно простора за озбиљну критику, за озбиљну аргументацију, а самим тим што тога нема у јавном мњењу или се врло ретко помиње је у ствари доказ да је он врло далеко од тога да је најнападанија личност”, истиче Вуковић.

------------------------------------------

Нико није доминантна тема

Према мишљењу Ђорђа Вуковића, једно време је Драган Ђилас био најнападанија личност, али сада имамо један еквилибријум, то јест нико није доминантна мета – има напада усмерених и на Бојана Пајтића и Вучића, Ивицу Дачића, Зорана Живковића, али не можемо да кажемо да су то оркестрирани напади као што су једно време били везани за Ђиласа. Заправо, додаје Вуковић, чекамо да се појави нешто политички интересантно, да се распламсала нека политичка борба: „Просто постоји такво стање ствари у коме немате тако значајног противника да би требало да усмерите оштрицу према њему.”