„Варвари” – прича о бунтовној младости

Карлове Вари– Дебитантски филм „Варвари” сценаристе и редитеља Ивана Икића помало подсећа на „Клип” Маје Милош, помало и на „Тилва Рош” Николе Лежаића, што може да буде и врлина и мана. У сваком случају и Икић је „узјахао” тај хиперреалистички талас новосрпског филма, у којем се тематизује начин живота бесперспективне омладине у осиромашеној земљи, њен положај у непрогресивном и игнорантском друштву и њен бунт који је и недовољно дефинисан и погрешно каналисан.

Ово је и још један филм који говори о малолетним хулиганима, фудбалским навијачима, којима смисао боравка на трибинама није спорт или спортско витештво, већ насилништво по узору на старије идоле у друштву изгубљених вредности. Икићева прича за главне јунаке има припаднике навијачке групе локалног младеновачког клуба која себе назива варвари (у стварности не постоји у Младеновцу), а радња је смештена у 2008. годину, период самопроглашења независности Косова и протеста у Београду који се завршио паљењем амбасада, разбијањем и пљачкањем излога.

У овакав временски оквир Икић смешта тинејџерску драму о одрастању Луке (Жељко Марковић), младића на прагу пунолетства који је растрзан између условне казне, породичних проблема и тајне везе са девојком једног од локалних фудбалера. Лука очајнички покушава да пронађе своје место у окружењу и по томе се разликује од свог најбољег друга Флеша (Ненад Петровић),чији је животни пут већ зацртан.

Икићев дебитантски филм није без мана – недостаје, рецимо, нешто наглашенија поента и јача мотивација ликова у појединим ситуацијама, али се врлине могу пронаћи у стилској конзистентности и доследности и у изванредном раду са непрофесионалним глумцима, због чега је филм много добио на аутентичности и уверљивости.

Као целина, Икићев филм „Варвари” сасвим солидно функционише. Има неку специфичну енергију, која је очигледно пријала гледаоцима у Карловим Варима, са којима су се чланови екипе задржавали у занимљивим разговорима.

– Мени као аутору посебно задовољство представља када филм оствари добру комуникацију са публиком и када је прихваћен. Карлове Вари фестивал има сјајну младу публику која фанатично воли филмове, што нама који их снимамо улива неку посебну наду да оно што радимо заиста има смисла и да европски ауторски филм има светлу будућност – каже за „Политику” Иван Икић. Аутор још додаје да је филмом желео да пренесе сопствено виђење једне генерације која одраста у Србији, да прикаже њене фрустрације и жељу за идентификацијом и припадањем окружењу.

Задовољан пријемом публике у Карловим Варима је и млади продуцент Милан Стојановић. –Имали смо дуг и веома леп разговор са публиком која је махом одушевљена натуршчицима Жељком и Флешом. Оно што је занимљиво јесте да су њих двојица, иако главни глумци у филму, тек сада на светској премијери први пут одгледали „Варваре”, без претходног знања о сценарију и свеукупној филмској причи – изјављује за „Политику” Стојановић.

На наше младе уметнике најснажнији утисак је оставило то што је више од деведесет посто присутних на пројекцијама „Варвара” било млађе од 30 година. –То је старосна група којој је и намењен наш филм и бољу премијеру нисмо могли имати – каже Стојановић најављујући и скорашње гостовање „Варвара” на филмским фестивалима на Палићу и у Мотовуну.

На 49. Карлове Вари фестивал стигла је и екипа филма „Споменик Мајклу Џексону” предвођена сценаристом и редитељем Дарком Лунгуловим и глумцима Драганом Бјелогрлићем и Наташом Тапушковић. Светска премијера овог филма у такмичарском програму „Источно од Запада” је данас у карлововарском позоришту.