Бројеви и брбљање

Увек ме је фасцинирала чињеница како се у малим, наоко небитним стварима, може препознати слика времена у коме живимо. Рецимо, преноси утакмица са залазећег Првенства света у фудбалу. У некадашњој земљи, према којој узгред буди речено не осећам никакву носталгију, спортски новинари РТС-а били су хронично неприпремљени за утакмице које су преносили, па тако од њих нисте могли да добијете ниједну информацију или стручни коментар о ономе што гледате. Међутим, ваљда да би ту празнину у информисаности некако прикрили, они су непрекидно у преносу излагали себе саме, па је публика могла да чује широк дијапазон исказа који су варирали од глупости до истинских духовитости. Све се то таложило у архиви тзв. лапсуса, који су се памтили и препричавали. Ти лапсуси су постајали саставни део спортских успомена гледалаца, али и специфична лична карта новинара, оно по чему су се међусобно разликовали. Имали смо дакле, посла с личностима од којих су неке биле... рецимо мање тактичне: ,,Савићу, имали сте малу породичну непријатност... умрла вам је мајка”. А друге шармантне у изражавању својих навијачких страсти: ,,На терен су изашли играчи Партизана, а ево и наших” (Звезда). Личност коментатора је, дакле, увек долазила до изражаја као нека врста прекршаја (против објективности), или пак, као израз ироничног, необавезног погледа на саму утакмицу.

Гледајући преносе фудбалских утакмица ових неколико недеља, заиста сам безброј пута пожалио што мој ТВ нема функцију појачавања публике и искључивања коментатора. Готово је немогуће очекивати да ће било који коментатор направити било какав ,,лапсус”, (коментар типа: ,,Чудно додавање – јако и никоме.”) јер ова генерација спортских новинара или нема храбрости да изрази властиту личност, или једноставно нису личности. Тако се преноси претварају у океан испразности и досаде. Познајем неколико другара који том ужасу наклапања парирају тако што имитирају коментатора изговарајући, унапред, познате флоскуле: ,,Утакмица тврда и пуна ритма”, ,,Једна грешка може да одлучи победника” итд. Слично се дешава и у студију када тзв. стручни коментатори почну да ,,анализирају” утакмицу. Тако можемо да чујемо ,,стручну” констатацију да је тим А победио зато што су његови играчи у сваком тренутку ,,знали шта хоће”. А ови други то као нису знали...

Разуме се, ту где нема знања и где нема личности, има само таквог ошљарења и брбљања. И наравно, бројева. Дирљив је, заиста, напор српских спортских новинара да фудбалске утакмице прекрију мрежом статистичких података, које симулирају некакво знање о фудбалу. То је исто као када бисте неку књигу описивали тако што бисте навели колико има страница, колико именица и глагола, колико се пута спомиње везник ,,и”. Књиге се читају због речи и онога што те речи значе, а не бројева, као што се и фудбалске утакмице гледају с надом да ће се у њима догодити нешто што се може описати само речима (или можда чак ни речима), а не зато што је неко претрчао 10 километара, направио 58 пасова, или држао лопту 60 одсто утакмице.

Ипак, можда не би требало бити толико критичан према данашњим новинарима – кроз њих заправо проговара време у коме живимо. То време карактерише снажна тежња да се све изрази кроз бројеве, чак и оно што не може бити избројано – људска срећа, на пример, или душевна бол (тј. одштета која се за њу плаћа), као што се истовремено од човека не тражи да буде личност, већ да буде покоран, што значи да своје мишљење и свој став, замени низом фраза које ништа не значе нити било шта описују. Зато оно што чујете уз утакмицу није глас новинара – то је глас епохе.