Моба у Доњим Бранетићима, селу без ђака

Доњи Бранетићи – Комбајни су давно "одзвонили" мобама на жетву пшенице и комишање кукуруза. Тако је, између Сувобора и Рудника, затомљен некада леп и чест обичај солидарног заједничког рада и дружења на селу. Срећом, још нису, барем не код нас, направљени комбајни за бербу и купљење шљива. Зато нас ево на моби код старине Славка Ковачевића из Доњих Бранетића под планином Рајац, где се бере шљива "чачанска родна".

– Имам око триста стабала ранке и маџарке, а пре осам година сам засадио 600 стабала чачанске родне. Е, што је родила, гране се до земље савиле, две-три крошње се скршиле под теретом. Некада сам, и без овог шљивика, знао да осушим по десет товара (хиљаду килограма) пожегаче, сад беремо за трговце и поткупљамо за у кацу – уводи нас Славко у млад шљивик у којем 45 мобара од раног јутра пуни гајбице.

Деда Славко је засадио чачанску родну у 82. години. Недавно, 11. августа, прославио је 90. рођендан и, после дугог времена, био у прилици да види читаву породицу. А она није мала: четворо деце, седморо унучади, по петоро праунучади и чукунунучади. Његови унуци већ су баке и дедови! Као удовац, већ неколико година сам живи у својој сеоској кући, сви његови су одавно становници градова.

А шљивик врви од мобара. Из Теочина, Невада, Бранетића, Милановца, Београда... Шљиве ниске, највише се обере са земље, на крају се млађи узверу да дохвате вршње гране. Плаве се пуне гајбице. Милан Симовић, млади авио-механичар из Лађеваца, на годишњем је одмору, први пут је на једној моби, занимљиво му. У прва четири сата напунио је 16 гајбица, а то је око двеста килограма. Браће док се не смркне, док не набере пола тоне.

Међу мобарима је и неколико младих из града, основаца и средњошколаца. Они код Славковог сина Радована, који води посао, уживају "повлашћен статус" – њима ће, на крају дана, да исплати по хиљадарку. То су, каже, ђаци и "треба им за књиге и патике".

– Дошле смо да проведемо један леп дан у селу, а прилика нам је да нешто и зарадимо. У први наредни понедељак почиње нова школска година, па ћемо зараду дати родитељима, јер је сваки почетак школе за њих велики трошак – кажу углас четрнаестогодишња Маријана Тошић и две године млађа њена сестра Невена.

Браћа Костићи, Никола и Стефан, кажу да им је најтеже било да поране, али се не кају, јер је "на моби лепо друштво, а брање шљива права рекреација". Похвалише се да су, до подне, набрали 22 гајбице, близу триста килограма. Такмиче се са вршњацима Иваном Сарачевићем и Јовицом Стризовићем, који "држе" врсту до њих и који, такође, пријављују 22 гајбице убраних шљива.

– Имаћемо, што за продају што за кацу, око три и по вагона шљиве. Бранице испоручујемо једном произвођачу пекмеза у Ивањици. Нажалост, цена је десет динара, али шта да се ради кад је шљива у Србији ове године добро родила. Мало је, ни трошкове не покрива – говори нам Радован о судбини мобом убране шљиве, али и о судбини нашег шљиварства при тако ниској цени.

Знате ли која је разлика између рада за паре и мобе? Кад се у селу плаћа надница, радници једу оно што домаћица кува свакодневно за своју чељад. Кад је моба, е онда је трпеза богатија. Славкове снахе и унуке су пред мобаре изнеле одличан пасуљ, ђувеч од кромпира, пуњену паприку и сарму, па шта ко воли. А за крај је на трпезу стигло и румено прасе.