Чувар части српских официра

Јесен 1991. изменила је животописе многим житељима Балкана и, на овај или онај начин, још им је за петама. Међу таквима је и Београђанин Мирослав Радић (52): онда, са 29 година, командир јуришне групе у ратном Вуковару, затим ухапшен па ослобођен на суду у Хагу, после тамновања одбачен у отаџбини, а данас сезонски грађевински радник без сталног прихода.

– Човек се, с временом, промени под теретом невоља и неправди, али се ретко догоди да то буде промена набоље. Баш зато се својски трудим да сачувам чврстину у себи, и веру да ће неког дана бити боље – каже за наш лист бивши официр Југословенске народне армије.

Радић је недавно Врховном касационом суду Србије изјавио ревизију против правоснажне пресуде Апелационог суда у Београду, којом је одбијен његов захтев за накнаду штете од 50 милиона динара. Ухапшен је 2003. године у Београду по налогу тужилаштва Међународног кривичног трибунала у Хагу, безразложно робијао у Схевенингену 1.622 дана и на крају ослобођен, као недужан.

– Наши судови којима сам се обратио сматрају да не постоји правни основ за пресуду у моју корист, јер Србија није пасивно декларисана као могући учесник у спору. Ако је то истина, Виши суд је такав став могао да заузме и на првом рочишту, а не после пет и по година судског процеса – истиче Радић.

Јесени 1991. командовао је једном четом и јуришном групом Прве гардијске моторизоване бригаде на ратишту у Вуковару и због тога био, заједно са пуковником Милом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, оптужен за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Претресно веће Међународног кривичног трибунала – којем је председавао Кевин Паркер из Аустралије, 27. септембра 2007. године, осудило је Мркшића на 20, а Шљиванчанина на пет година затвора (касније мајору казна повећана на 10 година), док је Радић ослобођен сваке одговорности. Тужилац Карла дел Понте није се жалила на одлуку већа о Радићу, иако је на претресу захтевала доживотну робију за капетана прве класе. Тужилаштво трибунала, на тај начин, практично је признало своју грешку у случају Радића. Из гробнице на фарми „Овчара” код Вуковара, иначе, ексхумирано је 200 жртава, несрба, од којих су идентификоване 192, док је оптужница тројицу официра теретила за 264 жртве.

Веће је закључило да нема доказа о томе да је Радић био на „Овчари” 20. новембра 1991. године, нити да је иједан његов војник пре тога био присутан у згради или кругу вуковарске болнице. То је основ ослобађајуће пресуде и дебакла оптужнице против овог официра, а трочлано претресно веће трибунала у пресуди је, говорећи о Радићевој улози у Вуковару, исписало редове на основу којих би овај капетан одмах био, не осуђен већ унапређен у свакој војсци света.

Мада није за похвалу ако неког хвали Трибунал у Хагу, у пресуди је наведено:

„Осим снаге, способности и одважности којима се одликовао Мирослав Радић, он је био и најбоље обучени официр у Трећој јуришној групи и заправо једини официр са дипломом војне академије”. Сматран је веома професионалним и дисциплинованим старешином и његова наређења увек су извршавана. Боља мотивација и дисциплина које је Радић успевао да постигне код припадника јуришне групе виде се из ратног дневника Првог батаљона Гардијске моторизоване бригаде. На почетку, 21. и 22. октобра у извештајима се говорило о недостатку мотивације међу припадницима Територијалне одбране у јуришној групи и о томе да су 42 добровољца тражила замену. Након тога, више није било таквих бележака.

Веће такође прихвата да је једном приликом Мирослав Радић постројио и, због пића и пљачке, разоружао 100–150 добровољаца, а 40 припадника одреда „Лева суподерица” уклоњено је из Јуришне групе. На правцу дејстава Мирослава Радића постојала је дисциплина, наводи се у пресуди претресног већа Хашког трибунала.

– Те закључке веће је извело после бројних саслушања сведока, првенствено тужилачке стране и осталих саоптужених. Предложио сам само четворицу сведока који су се изјаснили на основу личних сазнања и једног стручњака који је објаснио место и улогу у војној хијерархији, пошто је тужилац покушао да подигне ниво одговорности користећи изразе који у ланцу командовања нису припадали мени. О карактеру моје личности изјашњавала су се двојица сведока и нису потврдили наводе оптуженице, већ стали уз мене. Занимљиво је да су оба Хрвати – прича Радић за „Политику”.

У списима са тог суђења остаје забележено, такође, да је Мирослав Радић повукао војнике са свих положаја, а да је на чување освојених позиција поставио одред „Лева суподерица” који је, навео је он, спонзорисала Српска радикална странка.

Те догађаје капетан је овако описао:

„Територијалној одбрани нисам дао могућности да размишља хоће ли или неће, ово је њихов град и морали су да се боре за њега. Тада сам јасно и гласно свим војницима, резервистима, добровољцима и активним војницима, као и територијалцима Вуковара, ставио до знања ко и како може да се бори. Тог дана моју јединицу напустила су 44 добровољца. Остала је једна јединица од 300 војника и реорганизовали смо је. Направили смо један ударни вод који је имао задатак да упада први у куће и чисти, протерује усташе, као и да разминира простор. Остатак војске касније је обезбеђивао освојене позиције. Људи су увидели да напредујемо много боље него до тада и онда је кренуло. Из дана у дан падале су по једна или две улице, за два-три дана и насеље”.