Није фер

Није фер је реченица коју често чујем у мојој кући и коју изговарају најмлађи чланови породице: Маријан (7) и Лена (9). А поводи су многобројни: када треба да се подели нека играчка са братом/сестром, да се иде на спавање, да се спреме играчке за собом, престане са игром и слично. Гестикулација је увек иста: мргодна фаца и прекрштене руке, више љути него немоћни израз лица. И глас пун једног искреног, дубоког разочарења над животном чињеницом да живот није фер.

Е па ја сам се идентично осећао ове године на недавно одржаном 61. Канском фестивалу креативности „Кански лавови”, највећој светској смотри рекламних кампања.

Није фер да ја, након 35 година стажа и рада искључиво у овој професији, након слушања многобројних презентација, панела и дискусија, гледања огромне количине креативних радова, схватим да сам се из Кана вратио свестан да више не знам о овој професији него што сам мислио да не знам када сам отишао.Није фер да не могу да уживам у неким ловорикама нагомиланог знања, годинама стицаног искуства и потиснуте креативности, него да морам поново много тога да учим и да покушавам да схватим како да водим агенцију у следећих три, пет или десет година.Није фер да се све толико мења, да се убрзава.Није фер да сваке године долази све новија, млађа, амбициознија и креативнија генерација жељна, признања, успеха и мењања света.

Али, ако схватиш да није фер ни основна премиса живота да живот није фер, онда ти дође мало лакше. И да је једина константа живота промена, и да, уколико желиш да преживиш, и ти мораш да се мењаш. И да браћа диносауруси то нису схватили на време, па су завршили у музејима. И да ти нико неће у томе помоћи више од себе самога.Дакле, доста кукања, мало оптимизма.

Кански рекламни фестивал и јесте једна невероватна комбинација депресије и оптимизма. Депресивно је кад видиш колико има сјајних идеја, како ти је велика конкуренција и како су сви добри или одлични. Али, оптимизам је када схватиш да је професија жива, иде напред, много тога се дешава и да је на теби да пронађеш и за себе неко место у тој сјајној и узаврелој галаксији.

Овогодишњи фестивал је опет оборио неке рекорде. Према подацима које је објавио AdAge, било је пријављено око 37.500 радова! Присуствовало је, са плаћеним акредитацијама око 12.000 делегата. Ту се не рачуна неколико хиљада оних који не улазе у Гранд Пале, него се мувају около, по кафићима, шаторима, закупљеним деловима плаже и штеде око 3.500 евра, колико је цена пуне акредитације. Прошле године је подељено 1.170 „лавова“, ове године ће тај број бити премашен. А ако сте добили „Лава“, па хоћете да добијете још једну копију, то је додатних 3.372 долара. Према истом извору, агенције су спремне да уложе између 16.000 и 84.000 долара само за припрему радова за конкуренцију (!); сума са којом се у нашим земљама иде и у медијску кампању. Уколико желите да будете смештени у апартману у Carltonu, то ће вас коштати 4.275 долара, да изнајмите јахту паркирану у канској марини за поподневни парти, то кошта 13.000 долара.

Осим тих бројева које нас, сироте Балканце, стављају у један прилично инфериоран положај, шта бих још могао да издвојим као основне импресије овогодишњег програма?

Најпре то да је рецесија завршена. То се види из свега што се ове године дешавало. Нико не говори песимистички о свим стварима које су биле тема пре неколико година. Говори се о променама које се дешавају у реалном времену, иде се напред, без освртања на посрнуле.

Заоштрава се рат између великих. Време супервеликих или суперструктура је дошло. Од супертанкера, супераеродрома, до супердржавних структура (ЕУ), до супернетворка. А они се међусобно такмиче на различитим нивоима, где се финални резултат види у вредности на берзи.

Storytelling је нова мантра професије. У доба изобиља, добили смо веома захтевне, несталне и својеглаве конзументе медијског садржаја, који немају времена за одлагање задовољства, него желе све, желе одмах Како привући њихову пажњу, задржати је, неговати је и успоставити јесте сет питања који се најбоље решава правилним storytelling-ом.

Оркестрација. У доба специјалиста, супспецијалиста, микро и наноспецијалиста, све више долази до потребе да се нађе неко ко ће да координира и води овако разуђени процес комуникације.

Сада сам у фази инкубације. Након огромне количине података, кампања, идеја и визуелних атракција којима сам био изложен протекле седмице, покушавам да их некако систематизујем, разврстам по приоритетима и видим шта ћу и како применити код себе.

А прва ствар јесте нужност промена и рада на себи. Све почиње и завршава се радом на самом себи. Едукација више није једнократни процес, који се завршава дипломирањем. Мора се сваким даном, у сваком погледу, све више напредовати.

Власник и директор агенције ,,Communis“