Сабајле у балону

Да устајемо у четири ујутру и летимо балоном? Звучало је чудно баш као што нестварно изгледа и Кападокија коју је ето требало да у рану зору видимо одозго, са шесто–седамсто метара висине. У ствари сабајле, ако бисмо поштовали језичко наслеђе наших домаћина. Препуна необичних стена и удубљења, као да је неопрезно заливена малтером или је „искројио” неки клиња играјући се у песку, својевремено је филмаџијама била идеалан амбијент за снимање филмова – „Ратова звезда” и оног другог о авантурама Индијане Џонса. Ако су „Ратови звезда” дочаравали неку далеку будућност на простору насталом некада давно у срцу Анадолије, онда се и балони као изум савременог доба ту добро уклапају. Годинама радознали путници долазе да виде необичне пределе а како им га показати него из ваздуха: тако се види као на длану.

Будилници су одзвонили како треба, поспани београдски новинари улазе у минибус који долази по знатижељне летаче, а већ изнервирани возач покушава да убрза оне који су се успавали. Човек би „квикли, квикли”, а поштено речено: шта је који минут горе-доле у односу на десетак милиона година када се разгоропадио вулкан Ерсијез Дагија и направио карамбол од кападокијског рељефа. Они баш детаљно упућени, дакле геолози, инсистирају и на доприносу још две суседне планине, Хасан и Мелендиз, мада, било како било, околина је, дакле, ту некада давно окована и лавом и камењем и песком. Меко порозно камење временом се предавало ерозији, вода продирала у стене правећи отворе и лукове, а онда је ветар учинио остатак посла. Чвршће стене су опстајале на врховима као тамне капе и шешири, налик на нашу Ђавољу варош, с тим да у такозваној Љубавној долини има баш неких перверзних облика па су кумови били надахнути да једном од предела надену одговарајуће име. У врту силних природних скулптура свако гледа оно што му се свиђа, а ми журимо да се укрцамо у корпу балона.

Чај пре полетања

Све знамо: посаду чини 20 таквих поспаних као што смо ми, плус пилот. Летећемо до 700 метра висине и више, ако ветар дозволи, око пола сата. Док момци спремају балоне за полетање удувавајући ваздух у њих, а шарене огромне лопте на боку још леже на земљи, туристима су на столовима послужени мафини, чај или кафа. „Турист ситер”, то јест возач који нас је довезао до полетишта (или боље речено пољане пуне балона), надгледа где смо, да нас кад куцне час за укрцавање позове у корпу и сваког распореди тамо где треба. Принцип укрцавања је „скочи, наскочи, прескочи ограду и ускочи”. Долази следећи момак и даје нам папир да се потпишемо, ваљда да летимо на сопствену одговорност. Онда дотрчавају фотографи, свако да одради свој део посла, и то касније наплати.

Сада су сви погледи упрти у пилота Неџада Уксуза који декламује шта морамо да радимо при слетању и тражи да пробамо да по команди чучнемо, једни другима у крило ако смо габаритнији, само да глава не штрчи изнад корпе. Проба успела, опет стојимо и гледамо око себе док полећемо. Из плинских боца, а нечим налик на „пиштољ” из кога се точи гориво на пумпи, Неџад удувава пламен у отвор балона и ми се одлепљујемо од тла.

За њега је све то уобичајено, па радо прича са нама. Каже да пет и по година ради тај посао, пре тога је 23 године провео у турској војној авијацији, пензионисао се и прешао на балон у „Каја Кападокија балоне”.

– Најважније је ухватити добар правац, а, као што видите, у сталној сам вези са другим колегама у балонима у близини да бисмо ускладили висину и били довољно удаљени једни од других због безбедности – показује нам моторолу из које мало-мало прича неки од Неџадових колега. – Ево, за два минута смо се попели на 163 метра, ићи ћемо и изнад 610...

Иако летење у балону кошта 240 евра, из корпе примећујемо да је то посао којим се бави много њих. Сивило огромне баште препуне скулптура непоновљивих облика разбија на десетине шарених балона... Питамо Неџада колико их је, ипак, он то боље зна.

– Јутрос је узлетело 92 балона, држе их различите фирме, а ова за коју ја радим има 13 корпи. Основана је као породични бизнис 2005. тада са два балона са врућим ваздухом. Растао је број балона и компанија, али, пазите, један велики кошта око 130.000 евра када га купујете – говори искусни пилот, схватајући да није на одмет и мало рекламе, па помиње балоне високе безбедности, обложене посебним материјалима, прве такве у Кападокији, да у зависности од тарифе имају стандардне, приватне, делукс и комфор летове, што значи оне од стотинак до 250 еврића и да су од пре четири године направили велики корак напред оснивањем тренинг огранка који обучава пилоте за балоне, одакле год да дођу.

Ако се некоме у корпи и вртело у глави од висине, нама је од количине евра који су тако сабајле улетели у џепове оних који су одлучили да знатижељним путницима покажу сликовито стварни изглед и величину рељефа који су наследили. Не могу да гаје ту купус или кукуруз, али могу да показују величанствене и загонетне куле и подземне градове.

Дакле, у сваки балон стане 20 путника, сваки плати 240 евра, па тако 92 балона. Охо-хо-хо, 440.000 евра... Лете од априла до октобра, с тим што Неџад истиче да се због врућине само у априлу и октобру може подизати балон и ујутру и увече због гледања изласка или заласка сунца. Чим отопли током дана, од уласка у балон нема ништа. Дакле, сад схватамо што смо ранили у четири – тада је још хладовина. Спавалице никада неће ући у балоне над Кападокијом, какав подвиг нас још буновних.

Земља лепих коња

За оне који у складу за поменутим бројевима воле егзактне податке, Кападокија је регион који се простире на приближно седамдесет километара квадратних, између данашњих градова Невшехира – на западу, Ургупа – на истоку и Аваноса – на северу. Највиша тачка у региону – Учисар. Кападокија је добила име по иранском народу Кападочанима. Први пут је споменута у шестом веку пре нове ере у великим тројезичним натписима двојице персијских владара, Дарија Великог и Ксеркса Првог. У натписима се спомиње као Катпатука, што на је персијском значило „земља лепих коња”.

Пре него што је постала персијска покрајина, Кападокија као да није постојала, нема никаквих записа, цртежа, чак ни легенди. Тек су модерна научна истраживања открила како и када су се ови ’загонетни крајолици’ формирали. До њих се стиже из Кајзерија, где авиони слећу, а после седамдесетак километара вожње аутобусом по одличним путевима (ето како пишу они који стално имају на памети Ибарску магистралу!).

Мало тамо, мало овамо, њише се корпа, шкљоцају мобилни телефони и фотоапарати, лава је стварно чудо направила свуда испод, па ономе ко до поменутог Кајзерија проведе готово две хиљаде километара у авиону тих неколико стотина метара висине и није баш нешто посебно. Мада сазнајемо касније од водича да су се два балона прошле године сударила, једна корпа се на жалост по једног Бразилца накренула, али да не глумимо катастрофичаре.

Неџад најављује да ће да нас приземљи. Први покушај није баш успео јер смо се приближили путу на коме баш не би било забавно дуже стајати. Ветар нас је понео даље, пилот додаје још пламених језика у унутрашњост балона и он се подиже. Две екипе у комбију, а свака има задатак да нас дочека, на различитим местима, враћају се у ауто и великом брзином хитају ка потенцијалном месту нашег слетања. Једни лево, други десно, запрашило се по пољани, ми добијамо задатак да опет чучнемо у корпу. Овај пут успешно, они момци из комбија хватају дебеле конопце и вуку корпу да „тресне” о подлогу, везују их за бранике, а путници лагано стају на ноге и гледају како би прескочили из корпе на тло.

Домаћини нам отварају шампањац (онај за дечје рођендане, не брините), наздрављамо, Неџад Уксуз нам потписује сертификате као доказ да смо летели (име преписано са оног списка који смо пре полетања потписали) и сваког прозива да му ту шарену диплому уручи.

Са именом аутора ових редова баш и није имао среће, али да не исправљамо оно чиме су се целог дана после забављале колеге из других редакција.

У ствари и није читавог дана јер када нас је минибус поново довезао на почетак, пред наше собе у неким катакомбама (у складу са читавим пределом), сви смо похитали у кревет. Да се наспавамо до десет и доручкујемо ко људи. Попут оних што нису ни видели балоне.