Шумановић за 100.000 евра

Лето, време годишњих одмора, јесте период када има више крађа него обично, а, осим новца, на мети лопова често се налазе и слике, иконе, старе књиге, предмети од злата и сребра, вредне скулптуре... Они који желе брзу зараду на уметничким делима, према подацима полиције, најчешће обијају цркве и манастире, али и станове који понекад крију праве драгоцености. Тако је једна старија Београђанка у Господар Јовановој улици недавно остала без вредних платна, које је она сама проценила на педесетак хиљада евра. Она није ни сањала да ће дела Николе Граховца, којима је украсила зидове собе, привући лопове, поготово зато што су многе од тих слика имале посвету. Ипак, платна са посветом нису однета. Никола Кусовац, вероватно најупућенији човек у тржиште уметнина код нас, каже да су "дугопрсти посетиоци" сигурно знали да ће посвете бити најбољи путоказ полицији да их пронађе. Па, што је сигурно, сигурно је...

Да ли ће и када слике бити пронађене, полиција не жели да прогнозира. У том послу свакако ће им помоћи и то што ће за неколико месеци добити прилику да формирају базу података украдених уметничких предмета, на начин како то раде међународне службе. Тако ће овдашњи подаци бити одмах употребљиви у сваком крају света, а могућност да се брже открију лопови биће свакако већа.

Ипак, пође ли неки амбициозни лопов да код наших љубитеља уметности покупи неко платно Ван Гога, Сезана или неког другог великог сликара из прошлих векова, вратиће се – празних руку. Никола Кусовац, дугогодишњи кустос, сасвим је сигуран да дела тих великих мајстора сликарства нема у колекцијама наших људи, иако, уз смешак додаје – то су слике које вреде неколико десетина милиона долара, а када би биле осигуране, због њих би вредело и стан запалити, а онда наплатити осигурање и живети у благостању.

– У приватним збиркама наших људи, сигуран сам у то, има више вредних слика него у музејима и ту доминирају наши стари сликари. Пре свега Паја Јовановић, мада се мора имати у виду да и платна Саве Шумановића постају све вреднија и на тржишту уметнина већ премашује сто хиљада евра. Колекција породице Обрадовић, коју сам недавно пописао, рецимо, свакако спада у те вредније – каже Никола Кусовац.

Како се процењује вредност слике?

– Пресуђује име сликара, да ли је реч о оригиналу... Имате пример нашег Паје Јовановића који је правио десет реплика од једне слике. Смањи димензије, другачије наслика. Рецимо, до сада сам евидентирао десетак његових "Крунисања цара Душана". Популарна слика, па су му је тражили многи, он направи свакоме по једну. Она прва, оригинална слика је, рецимо, излагана 1900. године у Народном музеју и на Париској изложби награђена је златном медаљом. Реплика вреди мање, али за утврђивање вредности уметничких дела доста значи историјат неке слике – подсећа Кусовац.

По његовим речима, често вредност слике нагло скочи ако потиче из неке познате колекције. Рецимо, ако је била у колекцији енглеске краљице. Дела Паје Јовановића, по правилу, купују наши људи, али његова слика "Укротитељ змија" у Мароку је продата за 117.000 фунти, чак се не зна коме. Прешла је из једне колекције у другу, па јој је то још додало на вредности. Престижно је имати је, као када се продају костими Вивијен Ли.

– Додатну вредност слика стиче ако је изворна, ако је добила одличне критике, награде. Међутим, онда се често догађало да због популарности сликар направи не само реплику већ и варијанту. Варијанта је када слика садржи исти мотив, али га уметник врло слично обради, промени неколико детаља, технички га другачије реши. Код Паје Јовановића је то било овако: узме сличан мотив па уради готово фотографски слику, а на другој се размаше четкицом, па се догађа да варијанта буде боља од оног оригинала – истиче Никола Кусовац.

Слушајући овог стручњака стичете утисак да великим љубитељима слика стварно није лако. Док утврде шта су купили, па док то сачувају... А тек лоповима, не знају шта да украду.

– И копије вреде. Ако желите да имате добру копију онда платите неком од мајстора који седе у великим музејима са својим штафелајем. Квадратни метар добре копије се наплаћује око 500-600 евра, али мора да се назначи да је копија и ко је копирао. Најгоре је када копију прогласите оригиналом, поготово у малим музејима у какве спада и наш Народни музеј. И код наших суседа у музејима има доста таквих копија које се излажу као оригинали, а често се не зна да су копије – упозорава наш искусни саговорник.

Својевремено, крајем 18. и почетком 19. века, већина сликара са ових балканских простора, од Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, студирала је на Бечкој ликовној академији. Тамо су се студије завршавале тако што су будући велики сликари морали да направе копију неког доброг фламанског мајстора. То су сада већ старе слике, има их у тим малим музејима и врло је тешко препознати их.

– Са колегом из Народне галерије у Прагу, врло добрим стручњаком за низоземско сликарство, гледао сам радове и одмах ми је за неке наше "оригинале" рекао да су то одличне копије из раног 19. века. Пред том сликом се може уживати као пред правим комадом, али је тај колега знао где је изложен оригинал – појашњава дугогодишњи кустос.

Вратимо се крађама слика и црном тржишту, шта се догађа када вредна слика буде украдена?

– Прво, да се разумемо, прича о нарученим крађама је прича за децу. Велики колекционари не краду слике, они их купују, јер их воле, сакупљају их као добру инвестицију за будућност. Ретко ко би купио украдено вредно дело да му стоји у подруму. Ако је реч о савременим сликарима, колекционари се друже се њима, помажу им. Али, догоди ли се крађа, сви подаци и фотографије слика дају се полицији која онда ради свој посао, распитује се код упућених, гледа у галеријама. Ево како сам ја једном открио крађу. Дође код мене неки човек, каже има слике Паје Јовановића и пита да ли бих погледао, проценио. Покаже ми портрет Соје, унуке његовог брата, чувене редитељке. Знао сам да је та слика власништво музеја у Зрењанину. Погледам и замолим да мало сачека да проверим, јер имам попис слика. Додуше, разликовале су се димензије слика, али пошто сам знао да је Паја радио по више реплика, морао сам да окренем телефон зрењанинског музеја, колегиница оданде завапи: "Јао, то нам је украдено прошле године". Кажем оном човеку да је слика украдена, он каже од кога је купио. Слика је, наравно, враћена у музеј – сећа се Никола Кусовац.

Овај врсни познавалац стања на тржишту уметничких слика помиње додуше давнашњи пример неког лопова који је у крађу пошао по наруџбини. И крадљивац и наручилац добили су исту казну затвора.

--------------------------------------------------------------------------

Музеји на мети

Из Музеја у Аранђеловцу, марта 2001. године, украдено је петнаест слика Паје Јовановића. Слике су пронађене након три године.

У 2004. је било 29 тешких крађа и украдено је 51 уметничко дело.

У 2005. украдене су 44 слике, а почетком 2006. године из новосадског музеја украдене су слике вредне неколико милиона евра: Рембрантов "Портрет оца", Рубенсов "Сенека", слика Пјера Франческа Мола и дело непознатог немачко-холандског аутора.

--------------------------------------------------------------------------

И мобилним телефоном против лопова

Захваљујући техници данас свако ко мисли да поседује нешто вредно лако може да направи неку врсту фотодокументације, саветује Никола Кусовац. Довољно је снимити слику, чак и телефоном који има камеру, узети мере слике у раму и прибележити остале податке. Може и цео зид да се сними – фототехника је толико узнапредовала да касније са једног снимка може да се извуче детаљ са целог зида. Таква документација би полицији много значила у случају крађе.

"Један од најсигурнијих начина да се власници вредних уметничких дела увере да заиста имају оно што завређује пажњу јесте да осигурају то што имају. Oсигуравајућа друштва сада ангажују врло добре стручњаке, јер је некада било случајева да клијенти пријаве милионске вредности па запале стан, јер им се исплати да аранжирају пљачку. Када стручњак погледа слике и уметничка дела у стану он каже колико то вреди, на колику суму се имовина осигурава. У случају крађе полиција онда тачно зна за чим се трага", уверава Никола Кусовац.

--------------------------------------------------------------------------

Највише похара у црквама

У полицији, тачније у Одсеку за сузбијање кријумчарења културних добара, који је у саставу Одељења за сузбијање организованог општег криминала, крађе слика по становима воде у евиденцији заједно са другим сличним крађама. Бројке кажу да је 2005. године (нема новијих података) забележено пет крађа у музејима, 17 у црквама и манастирима и 11 крађа у становима. На списку украдених одмах иза слика и икона су старе књиге, предмети од злата и сребра, као и вредне скулптуре.

Када се констатује нестанак уметничких дела, локалне полицијске станице се тиме баве. У централном регистру остају подаци, расписује се потерница, обавештава Интерпол, шаљу фотографије онога што је нестало са свим пратећим подацима.

– Не може се говорити о роковима, када је шта нађено или када ћемо нешто открити. Свако украдено уметничко дело је задатак "за сутра" или за неколико година. Летњи период је време када има више крађа, упада у станове када нема никога, мада буде и тежих разбојништава, када лопови улазе усред дана, чак и док су ту укућани, па их муче, уцењују да би дошли до нечег вредног – кажу у Одсеку за сузбијање кријумчарења културних добара.