Улога Сингапура у прислушкивању планете

Недавна одлука владе Индонезије, да у аустралијску престоницу Канберу после седам месеци врати свог демонстративно повученог амбасадора, могла би да буде почетак смањивања напетости у југоисточној Азији, које су прошле јесени, као и у Европи, изазвали докази Едварда Сноудена да је западњачка шпијунска алијанса „Пет очију”, под вођством америчке Националне сигурносне агенције (НСА), листом прислушкивала владе савезничких земаља.

Мрежа „Пет очију” представља практично развој познатог пројекта „Ешелон” који су обавештајци САД, Канаде, Аустралије, Велике Британије и Новог Зеланда започели током хладног рата као сателитски систем надгледања комунистичког СССР-а.

Но, кад је Сноуден обелоданио америчке тајне, показало је да осим „правих” англосаксонских шпијуна, у прислушкивању многих земаља широм света учествује и Сингапур, што је изазвало озбиљне протесте, посебно у Џакарти и Куала Лумпуру.

Иначе, мала, али успешна, држава Сингапур представља изразити изузетак у исламско-будистичком подручју југоисточне Азије. Ма колико да су неки сингапурски суседи успешни, као што су најближа Малезија, огромна Индонезија и Филипини, па и несређени Тајланд и срдити Вијетнам, уз Мјанмар, Камбоџу и Лаос, Сингапур је ипак у много чему необични „првак света”.

За разлику од свих околних земаља које гаје крајње непријатна сећања на некадашње колонијалне господаре, Сингапур је пун споменика Енглезима, многе улице носе називе по лордовима и војсковођама из Лондона, а поседовање британског пасоша представља и питање престижа.

Укратко, иако већину (74 одсто) становништва чине Кинези, а остало су Малајци (13 одсто), Тамили, Сики и Индуси (9 одсто), Сингапур је апсолутно англофилска земља која себе углавном сматра делом Запада.

Сингапурска влада има тесне везе са Израелом, чак има своје борбене ескадриле у Француској, САД и Аустралији, а специјалне војнополицијске јединице непалских Гурки из Велике Британије ангажоване су за посебно осетљивије безбедносне послове.

У међувремену, разрађујући детаље Сноуденових открића, аустралијски медији су „открили” ординарну чињеницу да обе главне линије комуникација Далеког истока и Европе пролазе кроз Сингапур и да су сингапурско министарство одбране и државна безбедност прикупљали, филтрирали и прослеђивали Великој Британији, САД и Аустралији све податке који могу бити корисни на безбедносном, војно-политичком и економском пољу.

Испоставило се – мада се то иначе зна већ петнаестак година – да је у бази Туас у Сингапуру чвор највећег светског оптичког кабла СЕА-МЕ-WЕ 3, који иде од војног пункта САД на јапанском острву Окинави, и дуж 39.000 километара испод мора, уз мноштво бочних огранака, преноси електронске сигнале за интернет, телефонски саобраћај и СМС, повезујући источну, југоисточну и јужну Азију, Блиски исток, северну Африку и западну Европу све до Северног мора.

Кроз тај фиберглас, који на два канала са по 48 таласних дужина пропушта 10 терабита у секунди, комуницирају Јапан, Кина, Тајван, све земље југоисточне Азије и Аустралија, Шри Ланка, Мјанмар, Индија, Пакистан, Џибути, Саудијска Арабија и Емирати, Египат, Мароко, Алжир, Кипар, Турска, Грчка, Италија, Португалија, Француска, Велика Британија, Белгија и Немачка.

Власнички конзорцијум чине 92 инвеститора, међу којима су главне фирме из Француске и Кине, али оперативну улогу има сингапурски „Сингтел” који је у поседу државе.

Та компанија, међутим, има учешће у капиталу многобројних телекомуникационих компанијама, укључујући АИС из Тајланда, „Телкомсел” Индонезија, „Оптус” у Аустралији, „Ертел” Африка и Јужна Азија, „Глоб телеком” на Филипинима и „Ситисел” у Бангладешу и у стању је да „пресретне” и дешифрује у реалном времену око 30 одсто сигнала из целог света за које је заинтересована мрежа „Пет очију”.

Други комуникациони кабл СЕА-МЕ-WЕ 4, дужине око 18.800 километара, као „кичма интернета” од југоисточне Азије до Европе – којом, додуше, управља индијска фирма „Тата” – креће управо из базе Туас и повезује Малезију, Тајланд, Бангладеш, Индију, Пакистан, УАЕ, Египат, Тунис, Алжир и Италију са Марсељом у Француској.

Сингапур, иначе, спада међу ретке државе у којима није нужна судска дозвола за прислушкивање и надгледање и опште је познато да одељење унутрашње безбедности контролише целокупан телефонски, СМС и интернет саобраћај, укључујући и друштвене мреже, као и више хиљада јавних и приватних безбедносних камера.

Обавештајне службе такође располажу најсавременијим софтверима за фацијално  препознавање, преглед коришћења кредитних картица, анализирање видео-снимака проласка кроз наплатне рампе на аутопутевима и свакодневно лоцирање мобилних телефона.

Као додатак сарадњи са мрежом „Пет очију”, сингапурски Центар за антитероризам, директно је повезан са обавештајним службама америчке Пацифичке команде, а многе институте за „међународне студије”, на којима предају експерти за безбедност, великим делом финансирају тајне службе.

Мада Сингапур озбиљно економски сарађује и са суседним државама, па и на пољу безбедности у сузбијању гусарских напада на бродове, та земља је умногоме, са својом западњачком спољнополитичком оријентацијом, постала регионална „аномалија” која практично подстиче узајамно неповерење нација југоисточне Азије.

Тиме, такође – а што можда и није ненамерно – засад нема никаквог успеха у 50-годишњем настојању да 10 земаља групе Асеан са 600 милиона становника и много подударних интереса коначно оформе чврсту регионалну политичко-привредну заједницу.