Без човека нема фотографије

Поставка „Ода животу”, која се отвара у понедељак 14. јула, у 19 сати, у Галерији „Графички колектив”, педесета је самостална изложба Томислава Петернека (1933), великана наше фотографије. Овог пута изложиће експерименте на тему женског акта, само један сегмент из богатог уметничког искуства, које се креће од фоторепортерског рада, преко примењене, рекламне па до подводне фотографије.

„Када би требало наћи сажету дефиницију, можда чак реч за укупни опус господина Томислава неизбежно се намеће једна од најлепших, најсвеобухватнијих, често изговарана, нешто ређе примењивана, реч над речима – љубав”, каже Душан Миловановић, аутор текста у каталогу који прати изложбу. Не случајно, на свих 18 фотографија великог формата налази се ауторова супруга, већина су црно-беле, неколико је у боји. Неке од њих рађене су у дуплој експозицији, али не класично, техником која се користила код аналогних фотографија, већ у комбинацији аналогног снимка и компјутерске дораде, објашњава Петернек током разговора за „Политику”, вођеног у његовом студију на последњем спрату једне новобеоградске вишеспратнице пуном антикварне фото-опреме.

– Зна се да сам поборник аналогне фотографије, па се дигитална манипулација од мене не очекује. Међутим, аналогну фотографију можемо да волимо, постоје људи који и данас од ње зарађују, али дигитална је прогрес и то не може да се заобиђе. Брже је, лакше, данас сви фотографишу и телефоном. То ће једног дана постати пракса. Мада ће увек идеја и уметничка поставка остати срж, оно што је најважније – каже наш саговорник, познат по томе што је током своје дуге каријере редовно померао устаљене шаблоне, уредничке навике, стереотипе и конвенције.

Од црно-белих радова помоћу светла правио је колорне.

Изградио је брод како би снимио Дунав и Саву на нивоу воде, а још док је радио као уредник фотографије у недељнику НИН (1970–1993), неке од 700 насловних страна ручно је монтирао правећи од шест фотографија једну. У том послу су му, сећа се, помагале колеге „мајстори на прелому листа”.

– Када сам 12 насловних страна изложио у Паризу, Себастијан Салгадо, мој познати колега, мислећи да је реч о дигиталној фотографији, рекао ми је: „Томо, шта ће ти то, сад сви раде дигитално.” Ја сам му на то одговорио да погледа годину кад је то рађено. Тада компјутера није ни било.

У нашој новинској фотографији Петернек се појављује средином прошлог века као представник модернистичке струје. Радећи дуго година за многе домаће и стране медије и агенције, забележио је све значајне догађаје и њихове актере на овим просторима у последњих пет деценија. Једним принципом увек се руководио – на његовој фотографији мора да се нађе човек, макар био ситан као мрав!

– Без човека нема фотографије. То је кредо новинарског жанра који сам увек поштовао и по томе сам познат. Уз то, желео сам нешто квалитетно да оставим иза себе. Јер, ако живите, а ништа нисте урадили, онда боље да нисте ни живели. Желео сам да све што знам пренесем и другима, предавао сам, држао и радионице, али сам се пре око три године разочарао у оно што сам доживео. Наиме, људи из последње генерације коју сам подучавао нису уопште били истински загрејани за фотографију, већ им је било примамљиво само моје име. То је, нажалост, обележје новог доба – површност. Није важно знање, већ реклама. А то није суштина фотографије – поручује Петернек, иначе члан СУЛУЈ-а од 1960, УЛУПУДСА-а и Удружења новинара Југославије и Србије, Мајстор фотографије ФСЈ од 1967. и носилац међународних звања: Артист ФИАП (1967) и Екселенција ФИАП (1973).

М. Димитријевић