И харизма је важна за политичаре

Како министар или политичар постаје познат? Да ли постаје познат ако нешто уради добро или чак лоше, или ако је присутан у медијима? Или је потребно и да ради и да се слика? Да ли је неопходно да буде познат или је важније да добро ради?

Недавна анкета показала је да грађани не препознају неке од министара, а ако их и препознају, не знају у којем министарству раде.

Препознавање политичара је важно на изборима. Тада странке раде истраживања која су важна за састављање изборних листа. Предност у врху листе даје се популарнима и препознатљивима.
Небојша Крстић, маркетиншки експерт, каже да би право питање гласило – како било ко постаје познат?

„Да ли зато што уради нешто добро или зато што је стално у медијима, а није никада урадио ништа. Ово питање је постало нарочито актуелно с процватом ријалитија, који су почели с масовном производњом познатих који не поседују било какав супстрат своје медијске експонираности. Политика је својствени ријалити. Е сад, ни сама медијска експонираност, сама по себи, не гарантује познатост. Неки људи имају харизму, шарм, упадљивост, способност да буду запамћени, неки не. С друге стране, наступ, комуникација с јавношћу, презентација себе и својих идеја, све оно што је важно за политичара, односно министра, нешто је што се учи и што не сме бити препуштено случају и стицају околности. И не само то, већ функционери имају обавезу да свој медијски наступ ускладе с потребама и очекивањима јавности која има пуно право да буде у потпуности информисана о активностима власти за коју гласа и коју треба да контролише.”

Али у пракси има најразличитијих случајева, каже Крстић.

„Постоје министри који су врло познати, а за које се не зна шта су урадили. Постоје познати за које и не знамо на којој су тренутно функцији, као што има и мноштво непознатих људи на важним местима. Дакле, познатост и квалитет рада могу, али не морају да имају узрочно-последичне везе. А с обзиром на то да актуелна власт још није прославила ни првих сто дана рада, можда би било превише строго тражити да и они који су сада први пут ушли у Владу за тако кратко време постану и свима знани.”

Ђорђе Вуковић из Цесида каже да је златно правило да су министри познати пре него што дођу на ту функцију.

„Ако нису познати, а дошли су са страначких позиција, лансирају их медији. Политичари постају познати и ако су урадили нешто негативно, ако су имали неку аферу, али препознатљиви су и по неким пројектима. Тако преузимају медијску штафету.”

Вуковић каже да су истраживања препознатљивости политичара показала да је добар део министара био на ниском нивоу препознатљивости.

„Свакако да су свима препознатљиви Александар Вучић, Зорана Михајловић и Небојша Стефановић, али толику препознатљивост немају Игор Мировић, Братислав Гашић или Јадранка Јоксимовић. Афера око доктората донела је још већу препознатљивост Стефановићу, вероватно и Синиши Малом. На пример, добар део зна ко је Велимир Илић али тешко да би знали да је он министар без портфеља. Морате бити присутни једно време да бисте били препознатљиви.”

Владимир Пејић, директор Фактора плус, каже да постоје и субјективни разлози за популарност политичара, као што је харизма, која је неопходна, али и да је потребно радити на личном пи-ару и министра и министарства.

„Министри се често налазе у сенци лидера странке или премијера, који је доминантна фигура, често се мењају или мењају ресоре, или су запостављени и зато их људи не препознају. Али, није опасно када нису препознатљиви и експонирани. Међутим, може се догодити да су онда ниско оцењени од грађана, што би их после можда коштало функције. Зато би морали да буду на услузи новинарима, али они често то сматрају непотребним или имају неку врсту страха од појављивања.”

Пејић објашњава да је његова фирма радила истраживања препознатљивости и односа грађана према политичарима на локалном нивоу и да се дешавало да има сјајних људи али да 85 одсто испитаника не зна за њих, због чега их странка не би избацила у први план.

„У претходним владама они који су били непрепознатљиви за грађане, били су и врло ниско оцењени.” Он каже да је политичар – звезда – производ. „Могуће је да политичар дође у центар пажње и лошом изјавом, и да понекад буде важно само да је познат а да није битно по чему, јер су негативни догађаји атрактивнији од позитивних, што је недостатак критеријума. У ствари, важно је шта функционер говори и да буде присутан у медијима.”