Провлачење кроз живи плот

Драченовац – На малом парчету територије, троуглу, између Косова и Метохије, централне Србије и Црне Горе налази се највећи број прелаза, пунктова и граница у Европи. Балкански и остали цртачи граница на овим су чукама показали сву своју креативност.

На прелазу Брњак, претвореном у тврђаву и познатом по сукобима и паљевинама, прво вас дочека украјинска војска чија је земља у пламену, а стотинак метара даље у кућици седи немачки полицајац који свечано, озбиљан као на погребу, изговара: „Добро вече, документа и хвала”.

Поред њега је интегрисана полиција Републике Србије, па онда још једна иста петнаест километара даље, тако се и стиже до црногорске границе и прелаза Драченовац.

Ова кућица с полицајцем је постављена неприродно високо, униформа не одговара на „добро вече”, на испружену руку и пружена документа одговара: „Чекај мало”. Кад се одлучио да пређе на посао, узима папире, пита за умор, гледа и проговара: „Имају ли ђеца документа?” „Имају све, што треба.”

„Дај!” Поново, искривљене главе, гледам одоздо еполете, пружам пасоше и чекам: „Ђе ти је госпођа?” Ништа не схватам, не могу ни да докучим смисао овог питања, ћутим...

„Одакле идеш и ђе си кренуо”, пита повишеним тоном. „Идем из Грачанице од своје куће, идем на парастос једном од мојих најдражих људи, водим ђецу код баке и ђеда, идемо својој кући...”

„Имаш ли овлашћење од жене за ову ђецу?”

„Немам, десет година ми га нико није тражио на прагу моје куће”, одговарам.

Сад схватам оно прво питање о госпођи, почиње ислеђивање и од мене се тражи да наизменично одговарам на два питања: „Разумијеш ли да ти треба овлашћење и разумијеш ли ти да је ово државна граница?”

Ово прво – не знам, па разумем; ово друго не одговарам. Понижење траје, ред аутомобила на граничном прелазу расте. Утеривач границе, говори па подвикује, понавља фразе које је за себе смислио, на месту где су до јуче сретале само дивокозе. Он је утемељивач смисла и новог ентитета, за њега нема света изван овог пута између литица, па каже: „Иди, овог пута ћу те пуштит!”

„Извините, а с ким сам разговарао”, изговорих јеретичку реченицу, после које је уследила најгора врста понижења, избацивање из аутомобила, појавио се и смирени шеф ове бусије, али до имена њеног чувара се тешко долази.

На крају проговори презиме Марсенић, име се у оној пометњи и изгубило. На њему виси униформа, раздрљен и бахат, све поскакује од муке и понавља своје увредљиве фразе. На крају прилази и цариник, старији господин, сед, стопљен с униформом, готово цивил и помирљиво пита; „Јесте ли ви Црногорац?”

„Ако сам био, бар мало, од вечерас сигурно нијесам!”

После тога смо прешли границу. Симонида плаче, окренуте главе, Димитрије навикао на косовске перипетије поставља неко бесмислено питање. Имам неколико пријатеља Марсенића и никада ми није пало на памет да питам одакле је корен тог презимена.

Вечерас сам сигуран да овај није из Марсенића Ријеке код Берана, него с Марса. Спустио се у Драченовац и кроз драче (трње којим се, према речницима српског језика, може пробости „лешина онога који се повампирио”, а каже се и да се од њих „подиже и живи плот”) провлачи хиљаде људи.

Огреботине од његовог трња саставни су део национализама малих разлика, оне су створене од чистих емоција. Овај Марсовац у Драченовцу забада своје трње и онима од којих добија плату, он је коаутор оне чувене шале: „Уплатите новац за море и купање, па не морате ни долазити”!

„Први Марсенић је био Марко Сенин, а његов предак је био поп Арсеније, они су живјели у 18. вијеку, од њихових имена настало је наше презиме”, каже Слободан Марсенић из породице учитеља и интелектуалаца.

Они вековима знају пут своје породице од Косова, преко Рашке, Лијеве Ријеке, Полимља... Међутим, овај с Марса на граници је наметнуо свој систем и свој стандард и што је најгоре он није сам, пуни су их балкански ентитети. Његов колега на прелазу Кула, с косовско-црногорске стране, удаљен двадесет километара преко ових непрелазних чука, држао је пре неколико недеља, читав дан, камион хуманитарне помоћи упућен из Даниловграда за народне кухиње на Косову и Метохији.

„Није ти стигао папир”, гласио је одговор, а пронашао га је тек пред крај дана јер се био „затурио” на столу. Папири Насера Кељмендија, Драгослава Космајца, Дарка Шарића и осталих, знаних и незнаних, балканских господара, тајкуна, босова, на тим истим прелазима, бусијама, границама и чекама се, готово никада, нису затурили.

Они са свих страна ове паукове мреже од граница имају документа, они се предају кад одлуче и кад се нагоде, они су, према сопственим изјавама, финансијери (не)зависности, а самим тим и ових места за породична понижења.

Колико се може издржати и докле ће да траје ово провлачење кроз живи плот који заједно с овдашњим политичарима подижу и они који су давно укинули границе? Можда неко чека да се онај Немац насмеши на Брњаку, па да подигнемо гвоздене завесе из наших дворишта, да идемо слободно, као људи, код баке, на море или на парастос – свеједно је.