Пријатељство на провери

Да ли имам барем једног пријатеља којем могу у потпуности да верујем? – питање је које је свако од нас у неком тренутку себи поставио. Како се уопште стичу пријатељи? Да ли их је могуће купити, и на који начин: парама, узвраћањем пријатељства, жртвовањем у тешким тренуцима... Или је, једноставно, међусобна симпатија оно што вас уверава да некоме можете да поверите и најинтимније животне муке и проблеме?

Пријатељства се мукотрпно граде. То некада траје годинама, корак по корак, све док се не доспе до тачке потпуног и несебичног поверења. Признајте, много је оних које сте кроз живот називали пријатељима да бисте једнога дана схватили да је у питању тек другарство, засновано на заједничким интересовањима, пословној сарадњи, седењу у локалној кафани, комшијском испијању поподневне кафе...

У композицији „Дефинитивно, четврта улица” Боб Дилан (Роберт Цимерман, рођен 24. маја 1941), говори управо о пријатељству које то у суштини – није. Он описује ону врсту односа међу људима којем смо сви, мање или више, изложени али који је толико ломљив да нас и најмања невоља тера да се одрекнемо некога кога сматрамо за пријатеља. Оправдање тражимо у простој чињеници да нас живот тера од немила до недрага и да никада не можемо у потпуности да разумемо позицију друге особе са којом смо у том тренутку у контакту.

Песма „Дефинитивно, четврта улица” издата је 7. септембра 1965. и стилски спада у фолк рок. Снимана је у Њујорку, а продуцирао ју је Боб Џонсон. Издата је после великог хита „Like a Rolling Stone”. На њеном снимању учествовала су имена попут Ал Купера (клавијатуристе чувеног бенда „Крв, зној и сузе”) и гитаристе Мајка Блумфилда.

Интересантно, назив композиције не појављује се нигде у стиховима и много је речи употребљено током година у покушају да се открије на кога је конкретно аутор мислио пишући је. Могуће ју је стога схватити и као отворено писмо упућено само Дилану знаној особи, али упућено преко безброј радио-станица путем којих је емитована.

Према неким изворима, циљ композиције је био да подсмеху подвргне житеље њујоршког „Гринич вилиџа” (четврта улица је у срцу овог дела града), који су критиковали Диланову употребу електричних инструмената у фолк и протестним песмама. Многи који су се сматрали добрим Дилановим пријатељима, примили су песму као директну увреду, можда управо стога што се у њој не помиње ничије има. А можда је Дилан баш то и хтео.

„Најмање петсто ликова долазило је да ме пита да ли је порука упућена мени”, причао је Изи Јанг, угледни члан Вилиџа и руководилац тамошњег Фолклорног центра. „Не знам да ли је прича о мени, али свакако није фер. Има ту још много угледног света. Дилан је долазио и користио то што смо имали у центру, а онда отишао са горчином. Он је написао ту горку песму. Он је тај који је отишао”, закључио је Јанг.

По другима, „Дефинитивно, четврта улица” је производ Диланових експеримената са дрогама. Како тврде писци Диланових биографија, он је сматрао да ЛСД није за једностране људе, већ за лудаке, људе који су пуни мржње и траже освету.

У сваком случају, Дилан је постигао жељено, створио је композицију која је заинтригирала цео музички свет и при томе се одлично пласирала на топ листама широм света. Али и скренуо пажњу свима да је пријатељство крхка ствар и да је неопходно стално га подгревати, жртвовати се за њега, чувати га и неговати.

Али за некога ко је достигао професионалне висине какве је додирнуо Роберт Цимерман ништа мање се није ни очекивало.

-------------------------------------------------------------------------------------

Дефинитивно, 4. улица

Много си куражан када тврдиш да си ми пријатељ

Када ми није ишло добро, само си стајао и кревељио се

Имаш много храбрости када тврдиш да си спреман да ми помогнеш

Све што желиш је да будеш на страни која добија

Тврдиш да сам те издао, али знаш да није тако

Ако си повређен зашто то и не показујеш

Кажеш да си изгубио веру, али није ствар у томе

Ти и немаш веру коју би изгубио, и ти то знаш

Знам зашто причаш иза мојих леђа

Био сам у тој гомили у којој си ти сада

Не мислиш ваљда да сам толико луд и да сам их ја контактирао

Са неким ко се труди да сакрије да не зна одакле да почне

Када год ме видиш на улици, изненадиш се

Кажеш: „Како си? Срећно!”, иако не мислиш тако

Знаш врло добро да би ме најрадије видео парализованог

Па зашто то већ једном не вриснеш

Не, није ми добро када видим сломљена срца која ти пригрлиш

Ја, да сам добар лопов, вероватно би их оробио

И знам да си незадовољан својим положајем

Али зар не схваташ да то није мој проблем

Волео бих да бар једном скочиш у моје ципеле

А ја, бар за тренутак, да будем – ти

Да, волео бих бар једном да уђеш у моје ципеле

Онда би схватио како је мучно гледати те.