"Колу" никада не пада шубара

Као што се са Хором Радио-телевизије Србије не може мерити ниједан аматерски хор, тако се са „Колом“ не може упоредити ниједан фолклорни ансамбл. На хиљаде концерата приређених широм земног шара одушевиле су милионе гледалаца!

После отварања 49. Смотре уметности „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, које је припало Уметничком ансамблу Министарства одбране „Станислав Бинички“, гостовало је „Коло“, наш најбољи културни амбасадор, наша ризница народног блага и обичаја. Све је код њих перфекционистички: бирају најлепше девојке и младиће, готово исте висине, имају аутентичне народне ношње, руком рађене, са много маштовитих детаља у везу и у ткању. Играчима се никад не догоди да спадне шубара или шајкача, да се одвеже опанак или марама, да им осмех нестане са лица. Они су не само сјајни играчи и певачи него и глумци и пантомимичари који интерпретирају обредне и обичајне песме из наших крајева, песме пре зеленог и после зеленог венца и сећам се да су једне године управо у Аранђеловцу представили „Говор марамица“ неодољиво дражесно и шармантно.

 „Коло“ је овога пута свој концерт посветило стогодишњици од почетка Првог светског рата, насловивши га „Аманет“, приповедајући о нашој голготи кроз игру, песму, чак и глуму и пантомиму. Чули смо песме старије сеоске традиције, малог амбитуса, са честим секундним сазвуцима, дивили се лепоти народних ношњи, али и фракова и униформи, уживали у призорима кићења невесте и бријања младожење. Подсетили смо се српских маршева и омиљених песама – „Радо иде Србин у војнике“, „Марш на Дрину“, „Креће се лађа француска“, „Ја сам ја, Јеремија“, „Марширала, марширала краља Петра гарда“, „Тамо далеко“, до величанствене „Востани Сербије“ Доситеја и Баронијана Варткеса која је завршила овај монументални мултимедијални концерт у режији Владимира Лазића.

Прво књижевно вече на смотри припало је добитнику „Нинове” награде и Награде „Милош Црњански“ Горану Гоцићу за роман „Таи“ који је изванредно представио књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков уводећи у есејистичко-филозофске наративне сфере и у атмосферу будистичког стоицизма Гоцићеве прозе. Као и Андрић који је у осами своје собе у Призренској улици за време Другог светског рата исписивао своја ремек-дела, и Гоцић сматра да је једно од решења за време рата монашка самоћа.

Планирани концерт Квартета харфи из Београда одложен је због нестабилног времена, јер се смотра одржава искључиво на отвореној сцени летње позорнице, пошто је Старо здање, резиденција Обреновића, у неупотребљивом стању, што је недопустива срамота, а и једини биоскоп у граду такође више не функционише.

Гордана Крајачић