О левом карактеру патриотизма

Профeсор. Куљић воли да каже да се његова позиција састоји у критици капитализма и критици национализма. Међутим, изузимајући одличан текст "Скандализовати неједнакости" ("Политика", 11. мај ), његово дело у последње време карактерише искључиво ова друга критика. При томе, главни предмет критике је оно што он сматра национализмом код "малих" народа; национализам "великих" се спомиње узгред, више као изговор.

У оваквим историјско-теоријским анализама, које нису без практичних, политичких учинака, нагласак је често одлучујућа ствар. Може се рећи да је код професора Куљића нагласак такав да критика капитализма, који данас наступа са "транснационалних" позиција, остаје потпуно у другом плану, штавише, у обрачуну са "национализмом" "малих" користе се обрасци које и "транснационални" капитализам "великих" издашно употребљава. Када се каже да "код ′мањих′ народа отпор конзервативном истицању апсолутног приоритета националног има виши морални значај него што то има исти чин код ′великих′ народа", и да су за "ратни сукоб" на простору бивше Југославије "ипак одговорнији домаћи од страних субјеката", порука је јасна – империјализам може мирно да настави да обавља свој посао, јер наспрам себе има овакву "левицу". Оваква (кон)фузија левице и доминантног идеолошког погледа који стиже из кругова капиталистичких елита побуђује наравно сумњу. Она се не може одагнати лажним позивањем на ауторитете попут Маркса, Туцовића или Чавеза ("Ни Туцовић, ни Чавез", "Политика", 5. јул) који се наводно битно разликује од Милошевића. Маркс је говорио о радничкој класи у великим капиталистичким земљама, и опасности од њеног потчињавања национализму империјалистичке буржоазије, док сам ја говорио управо о патриотизму "малих" који се супротставља овом империјалистичком национализму "великих". За њих је национално ослобођење услов класног ослобођења, ове две ствари нису потпуно одвојене; не знам ни за једну колонију или протекторат у којима се развијају обриси социјалистичког поретка. Такође, Лењин отворено говори да је одбрана отаџбине допуштена у борби против угњетавача, односно у рату против империјалистичких великих сила. Туцовић је критиковао колонијалну политику Аустро-Угарске испољену у анексији Босне и Херцеговине и погинуо је бранећи своју земљу. Милошевић се није оборио на империјализам тек у Хагу, он се нашао у Хагу зато што се претходно оборио на империјализам. Суђење у Хагу је требало да овај отпор "правно" санкционише, да пружи легитимитет кажњавању оних који се усуде да пружају отпор. Не могавши да изађу на крај с Милошевићем, он је убијен, слично многим ранијим борцима за слободу.

Имајући све ово у виду постаје јасан, иначе, споран став да "посматрање властите нације или државе као једине или као главне жртве увек смањује реалистичност процене". Његова поента је да "реалистичним" учини посматрање властите (српске) нације и државе као јединих или главних криваца за све оно трагично што нам се десило. То је основна теза хелсиншке "левице". Својом подршком председниковом гесту, професор Куљић даје свој допринос "денацификацији" Србије. Овакав поступак не може имати леви карактер јер не да не доводи у питање идеолошку конструкцију коју капиталистички моћници намећу, већ је директно преузима и тиме конзервира. Зато је он конзервативан, на линији либералне идеологије, а не леве критике те идеологије.

Левица је код нас у тешким искушењима. Она нису само последица објективног постојања моћног противника, већ и конфузије која влада у извесним круговима који се декларишу као левичарски. Једна од најтежих је неразумевање левог, еманципаторског карактера националног идентитета код "малих" народа. Ослањајући се управо на текст "Скандализовати неједнакости", можемо рећи да је "важна основа транзицијске топле заједнице надања" не само "сатанизација социјализма као мрачне прошлости", већ и сатанизација "национализма" као мрачне прошлости. Непрестано нам се испира мозак изјавом да "Србија мора да остави иза себе своју националистичку прошлост и окрене се европској будућности". Усудио бих се рећи да левица код нас нема шанси уколико не пољуља актуелну догму о "национализму" као мрачној прошлости.