Замка "издајничког" заборава

Документарна књига "Србија пред Међународним судом правде" штампана је у два тома на преко 1.300 страна. Први том садржи читав процес одбране без икаквих допуна, измена, селекције материјала или било каквих редакцијских коментара, ако се изузме информативни предговор професора др Радослава Стојановића, заступника Србије пред Међународним судом правде (МПС) поводом тужбе БиХ. Други том доноси пресуду са опширним судским образложењем и с посебним образложењима, коментарима или изјавама судија појединаца, чланова судећег већа.

Оваквим, да тако кажем, неутралним издавачким поступком желели смо да оставимо простор, без икаквог "редакцијског притиска", да читаоци слободно доносе свој суд о објективности овог угледног међународног арбитра.

Наглашавам то због изузетно високог политичког електрицитета који је настао после објављивања ове пресуде у јавности, посебно у БиХ и Хрватској, мада је и у Србији пресуда дочекана са видним изненађењем, али по шеми наших уобичајених екстремних политичких разлика.

И управо због те атмосфере снажно наглашавам да у идеји објављивања ове књиге нема ни трунке тријумфализма. Не само зато што смо се проф. Стојановић и ја о њеном објављивању дефинитивно договорили још у новембру 2006. када пресуда није била ни на видику, већ и стога што као интелектуалац и као руководилац Издавачког предузећа "Филип Вишњић" стојим на становишту да никаквом и ничијем тријумфализму нема места у логици ове пресуде.

У њеној залеђини стоји прилично објективна представа судија МСП о стварној природи покретачких чинилаца страшног међунационалног рата у Југославији који су и одредили стварни карактер ратних циљева. Верујем да је и судијама МСП, док су обрађивали доказни материјал и припремали ову пресуду, постепено постало савршено јасно да је покретачки чинилац рата у Југославији профитерски, а не нипошто еманципаторски национализам, без обзира на различите видове његовог манифестовања. Крајњи резултат тог рата на социјалном плану јасно указује на тај закључак. Сви идеолози тзв. националне еманципације и политички оснивачи нових националних држава (како они велики, тако и они мали, већ према својој мери) материјално су се енормно обогатили и политички позиционирали управо према личним, групашким и уско страначким плановима и интересима.

Што се огромне већине народа тиче, из чијих су жила потекли потоци крви, са апсолутном сигурношћу се може рећи да је она прави и једини губитник. Ниједан од народа који су сачињавали заједничку државу (мислим на ту "огромну већину народа") није прошао боље него што би прошао у заједничкој држави, поготову ако се узме обим оствареног националног суверенитета поводом којег је овај крвави пир и почео.

Историја злочињења на овим просторима и историја ланчаног узвраћања тих злочињења, снажно упозоравају да је заборав једно непоуздано, варљиво и "издајничко" начело, будући да се све жртве великих злочина под окриљем заборава само привремено повлаче у заседу и чекају. Баш тако, чекају, непрекидно напајајући дубоко запретаним страхом, ресентиманом и неизлечивом горчином подсвест живих који ће (томе смо сви сведоци у овом рату) већ при првом историјском лому кренути у поход да и они искористе своје право на велики осветнички злочин. Зато о злочину, како свом тако и свих других народа уплетених у рат, чврсто верујем, треба говорити храбро и без икаквих калкулација, да не бисмо пали у ту замку варљивог и "издајничког" заборава.

А да би живи могли о злочину с правом и чисте савести да говоре у име жртава, они морају себе лишити права да скривају злочине сопственог народа и да ћуте о злочинима других народа. Једино цела истина која је једино стварна истина, може да убеди жртве да напусте заседу и пођу на трајни починак. Тек тада њихово страдање има неког људског смисла и тек тако они и даље могу остати с нама као део нешто бољег живог света.

Стојећи на становишту ове књиге, залажем се за истовремени говор о злочину сопственог и злочину другог народа, јер је то оно једино лековито и катарзично. Пролазак кроз катарзу био би етички узвишенији и делотворнији када бисмо сви с подједнаком отвореношћу и храброшћу говорили само о властитим злочинима, односно о злочинима почињеним у наше име. Нажалост, више је него јасно да нисмо ни морално ни политички ни ситуационо сви једнаки, како у праву на ћутање, тако и у обавези на говор о тим злочинима, те се тако истина стално приказује као полуистина или лицемерна истина.

Онај познати принцип: "нека свако чисти испред свога прага" који је тако много експлоатисан у комунистичкој пракси дао је, као што знамо, катастрофалне резултате. Он је у својој примени све међунационалне неспоразуме, све грехове који су међусобно чињени и све промашаје у регулисању међунационалих односа гурао под тепих, стварајући тако депонију историјског експлозива који нам се догодио у форми ове крваве бајке.

Зато морамо себе морално да оспособимо, да слушамо и добро чујемо друге шта мисле о нама и о нашим делима и неделима. Да бисмо стекли право да и ми њима отворено кажемо истину о њиховим неделима. Другог пута нема, све друго је превара и лицемерје. Сигуран сам да том једином путу ова књига снажно доприноси.

(Из речи на промоцији одржаној на Правном факултету у Београду 27. јуна 2007. године)