Zamka "izdajničkog" zaborava

Dokumentarna knjiga "Srbija pred Međunarodnim sudom pravde" štampana je u dva toma na preko 1.300 strana. Prvi tom sadrži čitav proces odbrane bez ikakvih dopuna, izmena, selekcije materijala ili bilo kakvih redakcijskih komentara, ako se izuzme informativni predgovor profesora dr Radoslava Stojanovića, zastupnika Srbije pred Međunarodnim sudom pravde (MPS) povodom tužbe BiH. Drugi tom donosi presudu sa opširnim sudskim obrazloženjem i s posebnim obrazloženjima, komentarima ili izjavama sudija pojedinaca, članova sudećeg veća.

Ovakvim, da tako kažem, neutralnim izdavačkim postupkom želeli smo da ostavimo prostor, bez ikakvog "redakcijskog pritiska", da čitaoci slobodno donose svoj sud o objektivnosti ovog uglednog međunarodnog arbitra.

Naglašavam to zbog izuzetno visokog političkog elektriciteta koji je nastao posle objavljivanja ove presude u javnosti, posebno u BiH i Hrvatskoj, mada je i u Srbiji presuda dočekana sa vidnim iznenađenjem, ali po šemi naših uobičajenih ekstremnih političkih razlika.

I upravo zbog te atmosfere snažno naglašavam da u ideji objavljivanja ove knjige nema ni trunke trijumfalizma. Ne samo zato što smo se prof. Stojanović i ja o njenom objavljivanju definitivno dogovorili još u novembru 2006. kada presuda nije bila ni na vidiku, već i stoga što kao intelektualac i kao rukovodilac Izdavačkog preduzeća "Filip Višnjić" stojim na stanovištu da nikakvom i ničijem trijumfalizmu nema mesta u logici ove presude.

U njenoj zaleđini stoji prilično objektivna predstava sudija MSP o stvarnoj prirodi pokretačkih činilaca strašnog međunacionalnog rata u Jugoslaviji koji su i odredili stvarni karakter ratnih ciljeva. Verujem da je i sudijama MSP, dok su obrađivali dokazni materijal i pripremali ovu presudu, postepeno postalo savršeno jasno da je pokretački činilac rata u Jugoslaviji profiterski, a ne nipošto emancipatorski nacionalizam, bez obzira na različite vidove njegovog manifestovanja. Krajnji rezultat tog rata na socijalnom planu jasno ukazuje na taj zaključak. Svi ideolozi tzv. nacionalne emancipacije i politički osnivači novih nacionalnih država (kako oni veliki, tako i oni mali, već prema svojoj meri) materijalno su se enormno obogatili i politički pozicionirali upravo prema ličnim, grupaškim i usko stranačkim planovima i interesima.

Što se ogromne većine naroda tiče, iz čijih su žila potekli potoci krvi, sa apsolutnom sigurnošću se može reći da je ona pravi i jedini gubitnik. Nijedan od naroda koji su sačinjavali zajedničku državu (mislim na tu "ogromnu većinu naroda") nije prošao bolje nego što bi prošao u zajedničkoj državi, pogotovu ako se uzme obim ostvarenog nacionalnog suvereniteta povodom kojeg je ovaj krvavi pir i počeo.

Istorija zločinjenja na ovim prostorima i istorija lančanog uzvraćanja tih zločinjenja, snažno upozoravaju da je zaborav jedno nepouzdano, varljivo i "izdajničko" načelo, budući da se sve žrtve velikih zločina pod okriljem zaborava samo privremeno povlače u zasedu i čekaju. Baš tako, čekaju, neprekidno napajajući duboko zapretanim strahom, resentimanom i neizlečivom gorčinom podsvest živih koji će (tome smo svi svedoci u ovom ratu) već pri prvom istorijskom lomu krenuti u pohod da i oni iskoriste svoje pravo na veliki osvetnički zločin. Zato o zločinu, kako svom tako i svih drugih naroda upletenih u rat, čvrsto verujem, treba govoriti hrabro i bez ikakvih kalkulacija, da ne bismo pali u tu zamku varljivog i "izdajničkog" zaborava.

A da bi živi mogli o zločinu s pravom i čiste savesti da govore u ime žrtava, oni moraju sebe lišiti prava da skrivaju zločine sopstvenog naroda i da ćute o zločinima drugih naroda. Jedino cela istina koja je jedino stvarna istina, može da ubedi žrtve da napuste zasedu i pođu na trajni počinak. Tek tada njihovo stradanje ima nekog ljudskog smisla i tek tako oni i dalje mogu ostati s nama kao deo nešto boljeg živog sveta.

Stojeći na stanovištu ove knjige, zalažem se za istovremeni govor o zločinu sopstvenog i zločinu drugog naroda, jer je to ono jedino lekovito i katarzično. Prolazak kroz katarzu bio bi etički uzvišeniji i delotvorniji kada bismo svi s podjednakom otvorenošću i hrabrošću govorili samo o vlastitim zločinima, odnosno o zločinima počinjenim u naše ime. Nažalost, više je nego jasno da nismo ni moralno ni politički ni situaciono svi jednaki, kako u pravu na ćutanje, tako i u obavezi na govor o tim zločinima, te se tako istina stalno prikazuje kao poluistina ili licemerna istina.

Onaj poznati princip: "neka svako čisti ispred svoga praga" koji je tako mnogo eksploatisan u komunističkoj praksi dao je, kao što znamo, katastrofalne rezultate. On je u svojoj primeni sve međunacionalne nesporazume, sve grehove koji su međusobno činjeni i sve promašaje u regulisanju međunacionalih odnosa gurao pod tepih, stvarajući tako deponiju istorijskog eksploziva koji nam se dogodio u formi ove krvave bajke.

Zato moramo sebe moralno da osposobimo, da slušamo i dobro čujemo druge šta misle o nama i o našim delima i nedelima. Da bismo stekli pravo da i mi njima otvoreno kažemo istinu o njihovim nedelima. Drugog puta nema, sve drugo je prevara i licemerje. Siguran sam da tom jedinom putu ova knjiga snažno doprinosi.

(Iz reči na promociji održanoj na Pravnom fakultetu u Beogradu 27. juna 2007. godine)