„Гроф” Каргановић попут Шифера и Ди Стефана

Галерији ликова који се већ неко време крећу овдашњим теренимау намери да своје услуге наплате из локалних државних буџета, придружио се и извесни Стефан Каргановић. Медији из БиХ јављају да се Каргановић налази на челу фантомске организације „Историјски пројекат Сребреница”, на конто које је из буџета Републике Српске од 2008. до 2014. укупно извукао око 1,9 милиона конвертибилних марака, приближно милион евра.

Наводно седиште организације је у Хагу, па је политичар из РС Драган Чавић Влади Холандије поднео захтев за информацију о регистрацији Каргановићеве фондације, идентификацији овлаштеног лица за њено заступање, као и за информацију о њеним банковним рачунима и законитости остваривања прихода у Холандији.

„Он нема рачун нигде, нигде нема правдања новца. Потрошио је 1,6 милиона марака и за то не постоји никакво правдање”, каже Чавић за портал „Истинито”.

Цела афера добија мало више смисла када се расветле поједини детаљи из више него живописне биографије Стефана Каргановића. Увидом у онлајн архиву локалног америчког листа „Монтана стандард” „Политика” је утврдила да су ове новине о Каргановићу писале на насловној страни још 19. децембра 1973.

Текст под насловом „Југословенски сакупљач поштанских марки остао без посла” доноси надреалну причу о „грофу” Стефану Каргановићу, почасном конзулу краљевине Тонга.

„Изгледа да Каргановић, апсолвент међународних односа на Универзитету у Чикагу и гроф на темељу свог краљевског југословенског порекла, сакупља поштанске марке. Тврди да се кроз марке информисао о краљевини Тонга све док једног дана није одлучио да је овој земљи неопходан конзул у Чикагу да промовише туризам.”

„Гроф” Каргановић признао је да је заправо сам себе именовао почасним конзулом док тонгански званичници „формално не одобре његов захтев”.

Случај „Каргановић” није међутим усамљен случај у овдашњој модерној историји, а „осведочени пријатељ Србије и српског народа” је заједнички именитељ под који се могу сврстати сви опскурни ликови овог кова.

У колективном памћењу још је свеже сећање на „филозофа и хуманисту” Данијела Шифера који је деведесетих година прошлог века овде слављен као „витез истине” како га је назвао ондашњи министар културе. Југословенска јавност је за Шифера први пут чула када је допратио нобеловца Елија Визела, а потом се представљао као борац за „српску ствар” и мењање лошег имиџа о Србима у свету.

„Специфичност Данијела Шифера у мору сличних јесте то да он свој хуманистички занат практикује искључиво у Србији”, о њему је својевремено написао Богдан Тирнанић.

У својој мисији је имао успона и падова. Медији су извештавали да се сретао са Слободаном Милошевићем коме је прво безгранично веровао и ласкао, потом му много шта замерао, али и са Радованом Караџићем којег је убедио, како каже, да ослободи заробљене муслимане из логора Мањача, затим тражио од њега да прекине опсаду Сарајева, уз коментар: „Ужас, то што радите је страшно!”

Коначно је објаснио шта заиста жели и у једном моменту изјавио:

„Мој захтев пред југословенском и српском владом је да ми дају неку врсту мандата, фактичког ауторитета да заступам српски народ у свету, пред Европском заједницом, парламентом у Стразбуру и међународним структурама које одлучују о судбини тог народа, срамно и неправедно.”

Та му се жеља није остварила и убрзо је као увређени српски зет напустио Србију.

Међу опскурним ликовима који су својевремено парадирали овуда, лажним сјајем се ипак издваја једно име – Ђовани ди Стефано.

У Београду се појавио у другој половини 1992. године недуго пошто су Југославији заведене економске санкције. Пикантерија из биографије је да му је одмах по доласку издат југословенски пасош са адресом Толстојева 32, одмах до тадашње Милошевићеве адресе иако тамо никада није живео.

Његов долазак је пратио бомбастичан пи-ар: представио се као милионер и сувласник холивудске филмске компаније „Метро Голдвин Мајер” (МГМ) и објавио да намерава да пресели ову фирму у Београд, јер је огорчен непринципијелном политиком Вашингтона према Југославији.

Ди Стефано није крио одушевљење Србијом: „Нема пореза, нема завршног рачуна. Ово је земља неслућених могућности”, говорио је с усхићењем.

Убрзо је стекао и моћне пријатеље. Својевремено се хвалио чином „ђенерала прве линије” у Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана.

Својим талентом је пленио пажњу и ван граница Балкана. Би-Би-Си је о Ди Стефану снимио документарац под насловом „Ђаволов адвокат” у коме га је описао као професионалног преваранта који за собом вуче низ судских осуда, од Америке до Новог Зеланда. Ди Стефано се појавио у том филму, мада је тврдио да је све што је о њему речено лажи да су сви предочени документи фалсификати.

Британски суд у Саутварку га је прогласио кривим по 25 тачака оптужнице за обману, превару, прање новца и кривотворење.

Ово ипак нису једини пустолови који су долазили у Србију и регион да нуде своје саветодавне услуге – спектар је варирао до пензионисаних генерала до козака – а заједничка особина свих је бесомучна потрага за парчетом славе и богатства.