Које је боје бог

Са својим првим филмом „Пријатни дани“ мађарски сценариста и редитељ Корнел Мундруцо (1975) 2002. у Локарну освојио је „Сребрног леопарда“, а са филмовима „Јохана“, „Делта“ и „Нежни син- Франкештај пројекат“ такмичио се на Канском фестивалу чији је један од миљеника.

 Са својим последњим филмом „Бели бог“, Мундруцо се ове године у Кану такмичио у програму „Известан поглед“. Такмичио и победио! Једногласном одлуком жирија, којим је председавао аргентински редитељ Пабло Траперо.   Свечаном пројекцијом „Белог бога“ јуче је на Палићу почео 21. Фестивал европског филма...

„Белог бога“ сте посветили Миклошу Јанчу?

Јесам, од срца, из два разлога. Он је овај мој филм видео само две недеље пре него што је преминуо. Звао ме је и дао неколико веома важних савета за скраћење и другачија монтажерска решења. Други разлог је то што он сам мађарски филм и још увек нисмо свесни тога колико ће нам недостајати, као узор и пример како сачувати независност и слободу. „Бели бог“ је последњи филм који је Јанчо гледао.

Шта тачно значи наслов Вашег филма?

Желео сам да сместим филм у перспективу из које ћемо разумети да је пас симбол вечног изгнаника коме је бог његов господар. Одувек су ме интересовале карактеристике бога. Да ли је он заиста бео или свака особа има сопственог бога. Бели човек је безброј пута доказао да је једино он способан да господари и колонизује. Наслов филма изазива многе контрадикције и зато га сматрам очаравајућим.

„Бели бог“ не може да се одвоји ни од политичког контекста Мађарске државе?

Филм је критика садашње и будуће Мађарске у којој један уски слој влада над већином масе, што важи и у читавој Европи. Елитна група задржава право на власт и моћ и као у каквом политичком ријалити програму, политичари се понашају као звезде за које треба гласати за или против. То је веома опасна тенденција и ако не обратимо пажњу, једног дана ће се масе подићи.

Из филма „Бели бог“

У завршници филма видимо такве сцене?

То су тренуци револта маса, а то је и највећи европски страх и у праву су што се плаше. Трагао сам за сликама, готово иконама са којима бих то представио и дочарао. С којима бих портретисао како то изгледа када одбијемо да сместимо себе у други простор, на место противника или мањине. Уметност никада не треба да одустане од критичког става. Она мора да дигне огледало право у лице друштва.

Дајете и својеврстан портрет Будимпеште, другачије него што смо навикли?

Сматрао сам да треба да се отарасим постсовјетских, меланхоличних источноевропских стереотипа и традиционалних формула, који су последњих деценија карактерисали филмове са ових простора, па и моје. Источна Европа егзистира усред масивног хаоса, промена и нестабилности, а планирати напредак је немогуће. Трагао за сам за простором и сликама које ће то најбоље представити и покушао да креирам нову Будимпешту.

Корнел Мундруцо и Дубравка Лакић (Фото Федерико Манцини)

Зато сте променили и свој стил?

Да. После десет година колико се бавим филмским стваралаштвом, помислио сам да је време за отварање ка неким новим темама и начинима комуникације са публиком. Моје филмске тинејџерске године су прошле. Мислим да се у овом филму језик доста променио, али је то још увек Мундруцов филм и због тога у сопственим очима изгледам храбрије.

Када сте продуценту рекли да ћете снимати филм о псима и са псима, како је то прихватио?

Да не поверујете, али са овим филмом је ишло све прилично брзо и лако када је његово финансирање у питању. Рад на њему је за мене био нека врста терапије, после дуготрајног исцрпљивања по европским продуцентским пичинг форумима за један други пројекат који сам желео да радим. Зато сам својој косценаристкињи Кати Вебер једног тренутка рекао „хајде да урадимо мађарски филм само са мађарским средствима“. За три недеље смо написали сценарио, моја продуценткиња Викторија Петра  је њиме била одушевљена, одмах смо добили сагласност и Мајкла Вебера из „Мач факторија“. Ишло је све веома лако и са пуно слободе, што је веома изненађујуће с обзиром на број паса-глумаца које смо имали у филму.

Је ли било тешко пронаћи псе и тренирати, колико их је у „Белом богу“?

Више од 150, огроман број њих су улични пси преузети из кафилерија и склоништа за псе. Шест месеци су их тренери обучавали за оно што сам желео да постигнем како бих створио унукатну слику. Много бола сам ставио на леђа тренера, а они су са псима постигли невероватне, фасцинантне ствари. Наравно, Кати и ја смо у ходу интервенисали у сценарију кад год би нам тренери давали неку сугестију, јер су једино они тачно знали шта од ког пса можемо да очекујемо. На крају, чак и да филм није ваљао ништа, ми смо учинили добро дело, тако што смо направили програм усвајања тако да сваки од наших паса данас има породицу.

Ти Ваши пси изгнаници понашају се као људи?

Највећи број њихових сцена су реално снимљене сцене, без компјутерских интервенција, а цео филм је постављен тако да се пси понашају и реагују онако како људи замишљају њихове емоције. Људи гледају кроз своје очи, из визуре својих осећања и начина понашања и све то пројектују на животиње, док сам ја покушао да се фокусирам на стварне емоције паса.

Занимљиво је и то што „Бели бог“ почиње као породични филм, а онда почињете да се поигравате са различитим жанровима?

Да, почиње као типични породични филм, а негде у позадини јасно је да је то и политичка мелодрама. Затим следи псећи акциони филм, па социјална драма, чак и филм о одрастању, а сам крај је нека мешавина трилера и хорора. Ти окрети и заокрети стварно долазе из неког нашег постсовјетског времена, постсовјетског капитализма без идеологије и са све мање демократије. Све је то значило да је немогуће користити чист, класичан филмски језик већ је захтевало креирање неког новог кинематичког језика који ће бити блискији животу и начину живота млађих генерација.

Какву врсту емоција сте желели да постигнете код публике док гледа овај филм?

За мене је још увек најважније да публици снажно куца срце док гледа филм. Ипак, зато што је „Бели бог“ снажно моралан филм који поставља снажно морална питања, публика мора да стигне са моралним ставом.