Краљ песника, Бога и Сатане

Живео једном уклети песник Шарл Бодлер. У исто давно доба стихове је писао Жил Валес. Бодлер је умро на данашњи дан 1867, а пет дана након тога Валес је том песнику "лакрдијашу" како га је звао пророковао највише 10 година славе, и то "сумњиве". Век и по интересовања за чувену Бодлерову збирку "Цвеће зла", објављену лета 1857. године у Француској, речити је сведок дубине Валесове погрешне процене.

Син Франсоа и Каролине Бодлер, Шарл, је рођен 1821. у Паризу. Отац, 30 година старији од његове мајке, умро је кад је песник имао шест година. Бодлер је био јако близак с мајком (о њиховом односу сведоче сачувана писма) и веома га је потресла њена поновна удаја за једног мајора. Породица се 1833. сели у Лион, где Бодлер под утицајем очуха и мајке похађа Војну академију, али одбија да положи завршни разред. Наредне две године проводи у Латинској четврти у Паризу, пишући стихове и нагомилавајући дугове. Верује се да је тада заражен сифилисом.

Плаћајући му путовања бродом у Индију (1841) и егзотичне крајеве, породица је покушавала да га одврати од боемског живота. Узалуд. Из тих искустава настају познате песме из "Цвећа зла" као што су "Једној Креолки", "Човек и море", па чак и славни "Албатрос". Када се вратио у Париз, добио је велико наследство које му је омогућило живот париског дендија. Скупа гардероба, париски бистрои, експерименти са хашишом и опијумом постају свакодневне потребе песника. Заљубљује се у Жану Дивал, хировиту и неверну жену, која га је инспирисала за песме јаког еротског набоја. До 1844. потрошио је половину наследства.

Да би зарадио, пише критике и есеје у часописима. Његови рани радови о савременицима Ежену Делакроа и Гиставу Флоберу сматрају се студијама сјајне сензибилности и критичарског умећа.

А онда је дошла 1857, преломна година у Бодлеровом животу и, може се рећи, у историји поезије. Издавач Огист Пуле-Маласи објављује "Цвеће зла"! Већина Парижана није ни стигла да види књигу у излозима књижара када се прочула вест о суђењу песнику и издавачима тих "ласцивних и сатанских" стихова. Оптужен је за увреду верског и јавног морала. Иако је суђење назвао "смешном авантуром" и "комедијом", убрзо је донета пресуда којом се Бодлер кажњава са 300 фунти због увреде јавног морала, а шест песама из збирке проглашено је забрањеним (Литаније Сатани, Лета, Накит...).

Преводилац Никола Бертолино, који је више пута за различите домаће издавачке куће преводио Бодлерову поезију, каже за наш лист да је донекле разумљив однос савременика према песнику.

– Бојио је косу у зелено, шминкао се, настојао је да запањи, и то је изазвало отпор околине. Схватали су га неозбиљно. Чувени Сент Бев рекао је да је изопачени Бодлер утрошио живот да из сваке теме и сваког цвета извуче отровни сок. Тек 30 година после његове смрти и 20 година од "Цвећа зла" песници почињу да пишу о значају Бодлерове поезије у историји књижевности. Пол Верлен, рецимо, каже да је његова поезија снажни и суштински израз модерног човека. Рембо га је назвао Богом, краљем песника и првим од видовитих, каже наш саговорник.

На питање у којем контексту савремена компаратистика помиње Бодлера, Бертолино нам одговара:

– Пре свега, као зачетника модерног израза у поезији. Он свакако не припада модерним песничким струјањима попут Рембоа, али је актуелан јер још пружа одговоре на нека егзистенцијална питања.

Која су то питања и да ли су подједнако актуелна за савременог читаоца, питамо нашег саговорника.

– Бодлер је постављао питања о тома шта је то зло. Откривао је страшне истине о човеку, постављао питања која сваки човек мора себи да постави. Наиме, зло у нама, неискреност, садизам... Све је то врло актуелно. Бодлер није знао какав је, али је слутио да је зло у њему дубоко, и то је износио.

Шта се крије иза поетских слика садизма, очаја, пада у амбис, сплина? – За Бодлера, бол је решење човекових проблема. Писањем поезије Бодлер је веровао да се искупљује за грехе. Свест о злу изазива неку врсту опијања патњом.

Да ли је Бодлер и вештачким путем себе доводио у одређена стања?

– Често се говори да је рађао стихове под дејством дроге и опијума, али то није тачно. Стварао је веома будног духа. Дубоко сумњам да се може бити песник у опијеном стању, тврди Никола Бертолино.

Бодлер је први на потпуно нов начин писао о граду, проституткама, старим људима на улицама Париза... Познати критичар Жорж Пуле записао је да је срећа у свету Бодлерове уметности недостижна, али да се и у ружном може видети лепота.