Поука погибељног метроа

Трагедија у московском метроу која се догодила у прошли уторак, а коју многи процењују као највећу досадашњу несрећу у најпопуларнијем превозном систему руске престонице, не само да је потресла Московљане због броја жртава, него је отворила и многа питања.

Пре свега, како је таква несрећа могла да се догоди у једном систему који је важио за – перфектан? И у којем је, и у совјетска времена, нешто слично било незамисливо.

Терористички напад одмах је искључен као узрочник и све као да се свело на пуцање комада жице дебеле свега три милиметра, задужене да контролише скретницу чији погрешан положај је и изазвао излетање композиције из шина.

Како сада подсећају надлежни, московски метро одавно је зрео за капитални ремонт. Уместо тога градске власти најављују продужење постојећих и изградњу нових линија и станица. Многи, опет, питају: „На шта су потрошени силни долари добијени од вишегодишње уносне продаје руске нафте и гаса?“

Истини за вољу, део пруге на којем се несрећа догодила недавно је реконструисан али, како се видело, трагедија није спречена. А осим ове, између Парка победе и Словенског булевара, могла је да се догоди и на било којој другој траси.

После погибије 23, рањавања више од 150 и паничне евакуације 1.150 путника мало је важно ко ће од градских чиновника бити „жртвован“ као кривац за несрећу. Много важније је рашчистити са системом у којем корупција није страна, у којем се чиновници неретко баве свиме сем сопственим послом. У сваком случају, истрага је одмах покренута и већ је дала прве конкретне резултате. Именовани су и могући кривци. Реч је о Валерију Башкатову, пословођи одељења задуженог за одржавање метроа, и његовом помоћнику Јурију Гордову.

Цела прича о несрећи у Москви можда и не би толико привлачила пажњу света да се није десила у тренутку када руски председник Владимир Путин повлачи стратешке и дугорочне потезе на међународном плану. Његова недавна успешна посета Кини, а потом и Северној Кореји, и потписивање уговора о испорукама енергената источним суседима на дуг период, као и вешто избегавање дубљег увлачења у украјински грађански конфликт и, самим тим, обесмишљавање европских и америчких претњи тежим санкцијама, потом прошлонедељно политичко и економско „освајање“ Јужне Америке, посебно обнављање тесне сарадње са Кубом као и подизање Брикса (организације која обједињује брзоразвијајуће економије: Бразил, Русију, Индију, Кину и Јужну Африку) на ниво глобалног играча, показују да на међународном плану Москва бележи значајне поене.

Оваквим глобалним деловањем Русија је у потпуности демантовала опаску америчког председника Барака Обаме како се ради тек о „регионалном лидеру“. Јер управо је тај „регионални лидер“ успео да забије клин раздора између САД и великог броја земаља Европске уније, наметнувши се Европљанима, не више као противник, него као пожељан партнер.

На домаћем терену, међутим, много шта мора да буде урађено боље и ефикасније. Јер, подсетимо, Далеки исток земље постао је права „Мека“ за дошљаке из Кине, спремне да у далекој руској пустоши заједно са својим породицама граде нови живот, подижу најсавременије фабрике, пољопривредне комбинате... Део „заборављене“ руске земље, како сада изгледа, могао би да постане нови покретач укупне привредне активности која би се сигурно одразила и на просторе западно од Урала, што тражи крајњу стратешку озбиљност надлежних у Москви.

Али тај западни део Русије као да и даље испашта од начина размишљања које су му наметнули ера совјетског социјализма и дивља приватизација и пљачка свега што је било вредно током председниковања Путиновог претходника Бориса Јељцина. Несрећа у московском метроу огледало је таквог размишљања и отворено је показала да највећа земља на свету није превазишла непријатну прошлост и није из те прошлости извукла праве поуке.

Испада да је саобраћајна трагедија у Москви указала на много више важних, а нерешених, тачака у руској свакодневици него што се очекивало. Владимиру Путину, као првом човеку државе, предстоји да повуче још неке одлучне потезе. Уосталом, према најновијим истраживањима јавног мњења, он ужива подршку преко 70 процената становништва, што са собом осим „одрешених руку“ носи и – велику одговорност.

Просто кажњавање одговорних, само по себи, неће дати прави одговор. Суштина је у прилагођавању комплетног државног система данашњим и будућим временима. Ово не значи обавезно преузимање „западних вредности“ које тако често воле да истакну припадници опозиције, јер трагедије се дешавају широм света. Али подразумева успостављање система у којем ће сваки покушај да неки његов део делује изван зацртаних правила и циљева бити онемогућен.

А то је тежак задатак. Чак је и први руски преседник Борис Јељцин у својој аутобиографској књизи „Председнички маратон“, објављеној почетком овог миленијума, објашњавао шта је узроковало лоше стање у земљи насталој по распаду Совјетског Савеза. То је неспособност појединца у власти да схвате са чиме се хватају укоштац у новонасталим околностима.

Изгледа да Путин има сличан проблем. Ипак, треба се надати да то неће узроковати и неку нову драму у московском метроу.