Светска игра језиком

Ексклузивно за "Политику"
ИНТЕРВЈУ
Једном од највећих француских живих песника и филозофа, Жан-Пјер Фају (1925) вечерас се, на новосадском Тргу младенаца, уручује Међународна књижевна награда "Нови Сад" коју му је доделио жири Другог међународног новосадског књижевног фестивала. Жан-Пјер Фај је шездесетих година прошлог века са групом семиотичара основао литерарно-филозофску групу и истоимени часопис, славни "Tel Quel" ("Такав-какав"). После оштрог разлаза са Филипом Солерсом, Фај излази из групе и 1968. оснива легендарни часопис "Change" ("Промена"), са задатком истраживања нових вредности у књижевности. Осамдесетих година, после гашења ревије која је називана и најбољим часописом мултикултурног профила са компаратистичким приступом, Фај покреће међудисциплинарни Центар за поезију и филозофију, међународне оријентације, где се и нашој савременој поезији поклања велика пажња.

Као мислилац хуманистичке и плуралистичке оријентације, Фај предаје на париском Универзитету за европска истраживања. Увек наглашава међудисциплинарни развој филозофије и поезије, издваја међународне одреднице уместо локалних и националних. У најпознатија његова дела убраја се књига о погубној употреби језика у епохи нацизма, "Језик који убија", затим медитација о Фридриху Ничеу под једноставним насловом "Ниче".

Из штампе је недавно изашла његова збирка поезије "Сјај" и есеј "Путопис са апсолутног путовања", а следеће године биће објављена Фајова нова дела "Грешке нихилизма" и "У добу после Хајдегера".

Више година рада посветили сте односу језика и политике, односно инструментализацији језика у политичке сврхе. Како данас видите тај однос, не само у контексту политичких циљева, већ и онога што карактерише крај 20. и почетак 21. века  –а то је употреба језика у остварењу високих корпорацијских профита и циљева?

– Истина је да сам десетак година провео слушајући звуке језика пре Другог светског рата; то ме је инспирисало и да после рата живим у Немачкој и у Италији. И тада сам откривао у ком контексту је Мусолини употребљавао реч да прикрије своју политичку замку и прикаже сопствену тоталитарну снагу. У Немачкој сам открио ројеве таквих речи у језику, али то нису били медоносни ројеви, већ су носили зло. А језик нациста је био последњи отров у том низу опасних ројева. Пре њих је постојала мешавина отрова, а они су били сам отров. Игра језиком је као игра лоптом. Завршни ударац је био – нацизам. После рата се чинило да је тај отров нестао, јер се веровало да га је доносио само један човек који је био узрок свему... Сада је ипак јасно да је читав свет обавијен тим отровом, и то је данас једна светска игра – игра језиком. Јер, док се отрови производе у пећинама Бин Ладена, његови рођаци се истовремено играју берзе у Њујорку, заједно са породицом Буш! Тако је то, игра најубојитијим отровом за људе се наставља, а то је – језик. Нажалост, чак и филозофи, који су веровали да могу да направе противотров, и сами су начинили отрове...

Познати сте у интелектуалним круговима као аутентични француски интелектуалац који је врло ангажован, али никада компромитован... Какво је место и колики утицај једног филозофа и песника на савремено француско друштво...?

– Мислим да увек каснимо у односу на историју. Али, пошто историја сама помера казаљке на сату, филозофи су понекад и напредни, предњаче, односно, боље речено, не касне увек!

Шта за Вас значи мултидисциплинарни развој филозофије и поезије који охрабрујете у својим предавањима на париском Универзитету за европска истраживања

– То је пројекат који се реализовао јер смо успели да измислимо један универзитет који заправо не постоји, а који је европски, јер је Европа сама по себи једна контрадикција. Када је Европа уништавала мостове Новог Сада, она је саму себе поништила, учинила је исто толико зла Албанцима колико и Србима. Али, овај наш мали Универзитет за европска истраживања има пројекат који ће направити један прави европски универзитет у Стразбуру. А Стразбур је град где су се Французи и Немци сукобљавали, он је жртва ратне конфузије, а при том би требало да буде привилегован јер је мешавина култура. У Стразбуру разумемо немачки, говоримо француски, имамо алзашки дијалект, то је место са којег су млади Алзашани послати на руски фронт од нациста, а потом су били Стаљинови затвореници. Право место за један европски универзитет, надам се и са српском перспективом. Управо сам овде, у Војводини, открио сву њену комплексност и сличност са Стразбуром, постоје мањине, прожимање језика. И Војводина је, као и Стразбур, била кључна тачка на мапи Старог Рима! А тек Сирмијум, мистично, кључно место, где је живео једини филозоф – цар Римског царства, Марко Аурелије. Можда је то право место за филозофе?

У својим радовима сте увек наглашавали интернационалну и глобалну одредницу у односу на локалне и националне... Како то данас

– Не треба никада избрисати конкретна места у неконкретном простору, већ излечити болести граница, јер су границе ране за човечанство. Сећам се времена када сте морали, да бисте стигли у Београд, да летите у Будимпешту, па оданде аутобусом, уз сате чекања на граници... Имао сам осећај да је Београд у затвору. Свугде у Европи границе су као повређени нерви. Наравно, на другој страни границе су осмоза културе, преко њих тече жива крв.

Како разумете савремени однос хуманог и технолошког развоја. Овај други данас форсирају технократе

– Одлично питање, јер председник Европске комисије, Португалац, жели, каже, један европски технолошки универзитет, попут оног у Масачусетсу! И жели да га постави на место Европске банке! Али, универзитет није банка, универзитет значи истраживање живог тела, народа. Уосталом, на том МИТ-у у Масачусетсу изучавају се и језици, а не само техника, тамо ради и чувени Чомски... Технолошки развој без хуманог, који је заправо право богатство, није могућ.